Падам као перо лак...

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Падам као перо лак

кроз твоје очи,

душу,

длан твоје руке додирнем,

као да молим

у паду

у том кратком лету,

без туге

окрећем свету образе топле,

љубим ветру чудне скуте,

а он ме носи

и ближе и даље теби.

 

Падам падом вечне прошлости

кроз твоје капије пољубаца,

у твоје наручје,

припадам ти

од оног дана када сам те угледао,

падам у твоју сенку

ту испод рукава

где те засврби понекад.

 

Како је лако све око мене,

предајем се,

даном одлазим у ноћ,

у туђе улице,

у туђе облаке,

падам даље, а све сам ти ближи,

страх не живи у мени,

губим себе у њему и лутам.

 

Падам лагано

скривеним сузама

поред прозора

са којих те гледах у светлу,

још увек гориш у мени

моја вечна љубави.

 

 

Тако је тамна ова ноћ,

а тако бело ово перо

и парче хартије

на мом длану.

 

Пишем писмо речима

неизговореним,

у себи гутам сваки јецај времена

без тебе,

као кора ове земље дубоки ожиљци

и море звездица на небу у нади,

чекам стрпљиво без стрпљена

као по казни,

а кзна да прође.

 

Све више љубави падам

лак као перо,

тежак као туга

што дроби све у мени.

 

Дишем и тражим те,

сенке су то,

појаве се и нестану у трену,

а трен је некад био

део твог и мог погледа,

пољубца,

део тебе и део мене,

дишем тугом.

 

Светла се пале

и светла се гасе

моје у теби вечно гори,

знам да то знаш,

ал ипак волим да кажем

поново и сваки пут,

падам...

 

Лагано сваким кораком

даље, а ближе теби

падам,

као и сваки дан без тебе

зажмурим у мраку,

заспим,

а ти ме пробудиш.

Дођеш онако заљубљено

пољубцима,

дланови и образи горе,

а руке се зноје,

тако те јако загрлим,

а загрљј траје,

падам...

 

Колико дуго,

а тако кратко траје,

падам,

у твоје наручје,

сваки пут и поново

у теби један дечак

лута и живи

чигру живота,

падам

у твоје руке

мој анђеле.