Sreda, Januar 01, 2020

БИО Сам Гост

Није ми тешко да ти вратим реч за реч, једну празну нетакнуту струну,

ту белу нежну свилу срца која затрепери само твојим погледом ока...

Знаш, а не знаш мисао већ која се вековима премишља у нама свима

обавијена, а проста - скривена, а јака....Љ У Б А В....

Исто тако прочитао сам очима све те мисли других на једном сплаву среће и весеља,

у Београду, у Бечу, у Берлину, у Лондону, Њујорку и тако даље....

сваки пут исти изрази лица како та Нова година дође у тренутку украде и врати

све наше исто што душа носи, а мозак одваја и спаја.....

И осмех кад се подигне лицем у лице, ја видим само Госта у нама како се окреће, одлази и долази...

Био сам гост у свакој Новој, само су ме тренуци чинили срећним, а догађаји тужним,

некако корачао сам поред судбине у коју не верујем, 

само сам је заобилазио својом упорном вољом, мењајући све око себе и самог себе - полако.

Дошао сам изненада у празно и нестао у бело, мрак је само покрио тренутак, сећам се заљубих се давно и остадох заљубљен заувек и то заувек живи у мени и куца полако,

све се мења - неко то упорно понавља, а мисли су исте остале и она у њима, док срце куца под кожом и дише некад тако гласно, а некад уме и да заболи. 

Још само ветар кад кад промени правац, са обале удари оштро у лице, врати ме један

корак назад од тебе, а облак сакрије грешку, ја се вратим у стан ишарам белу страницу

и себи ко госту скувам кафу, седнем преко пута твоје, полако пијем и гледам у другу

шољу пар секунди, устајем и потурам исти ишарани папир испод твоје шоље, гледам у њу,

гледам кроз њу, у то празно што слику ствара, и речи исписане оживе, као да их чујеш

док их руке пишу, окрећеш се заборављаш мирис косе, који ми милује лице, пролазим

поред тебе, неопажаш поглед, а он се лепи за тебе, док се под под нама окреће, плес траје, а магија не престаје, у два срка и два корака ближи теби и коначно падаш у моје наручје, руке ми се зноје, а сигурно држе те, извијаш се тако глатко и нежно у заносу

плеса која зору не може да пробуди, вара сваку кап ноћи и магли прозоре зиме, одузимаш

дах који губим, а онда отвараш очи док тело полако исправљаш према мени и мом лицу

добијаш тако складну фигуру и љубав од тог тренутка почиње, а плес као да престаје.

У трен се друга рука твојој ближи преузима те и односи ветар...плес те води даље, несвесно некој новој обали, да је таласом освојиш, покориши и заборавиш...

Био сам само гост и испијао још једну у низу јутарњих, поподневних и вечерњих кафа

које су чиниле живот подношљивим, видљивим и на око сличним другима...   

  

[Odgovori]

Pa gde si, krilca?
Svi mi gostujemo...
Od sanjarenja do lastavice...

Comment by lastavica (01/02/2020 06:38)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me