OBLACI

Ако познајеш самоћу у себи

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

низ лице-

низ улице сливају

ту тугу

ту вечност

само светлост тишине

ништа не видиш,

а чујеш како клизи

тихо, тише у жубор

ту у души

у теби

дубоко

где ни сузе не остају дуго,

само празно и бело,

беље од црњег,

нешто попут сенке.

Белг страха

и овог петка

зна под кожу да се увуче,

да згрчити тело

да угаси боје

да заборавиш цвет у њој

и њене усне.

Још пуно тога у њој носим, по телу

и сваког милиметра њене коже

ожиљак стари и рану младог времена

детињство и дете у нама

игру свемира

игру лептира

ко ће га знати

преболети

проћи 

и поново у њен загрљај доћи.

Сломљена копља

на ивици џунгле

културно уз сенку тишине

семофори срама мењају боје

гасе се и пале хладни образи моји,

чекам да прође белег страха самоће. 

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

мени у лице.

Очи моје,

са севера и лед погледом шаљу 

ко си ти

ако у мени видиш самоћу

дал си сенка тишине мог страха

док ћутиш и грабиш трен своје славе

у мојој слабости живота?

Куца,

као и свако друго топло срце

буди се,

очима које воле

и грли,

тебе.

А ти,

самоћо

заборавићу те

на самом белегу страха тишине

у огледалу

где ћеш као и увек отићи.

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

мени у лице.-