Казаљке круга живота

Као ноћ

као сенка

кратак издисај

светлост прелети преко,

а тренутак остави ожиљак

да дубоко расте у мени.

 

Спознам речи тишине 

што ми образе милују

док седим у песку моје обале,

Таласи што преврћу мисли у круг,

свака већа-јача од претходне

Миран, а у мени плима немира

ветар је само најављује.

 

Свет као зрно пшенице

покљуца га птица грабљиво,

Семе никад неостане

коров увек никне и нестане.

 

Шта смо ми са даном

са кишом

у уздисају те оштре свежине?

Нека чуда једног сата

казаљке круга овог живота,

куцамо, течемо,

живимо.

 

Плачом се рађамо,

жмуримо,

чекамо да нас рука топла прибије на груди,

једино што знамо тада 

је да волимо.

 

Песма настала инспирацијом са блогова мојих пријатеља: Мандрака, Унаједина,Сањарење,Меркур и ПРИЧАЛИЦЕ.