Видим свет како гори у мојим очима, а на твојим уснама

 

...Длановима твојим топим лед са образа

умивам снове пусте

из вихора вео бео

на чврстим грудима снива....

 

Ако ми те ноћ скрива мирисима ружа

латицама јасмина,

и светлима белих свица

низ златна поља пшенична,

и твоје дуге густе косе

свија под месечевим звездицама,

 

Ако те она мени не да

испод свих облака

испод кише и Сунца

ова земља 

ова кора изнад корења

испод кладенца

мирна поточна речица

свежа и умилна.

 

Ако ми те сутон

у бојама сакрила,

а својом кожом испод мисли срца

мимо разума што ми сан разбија

очи отворила.

 

А очи у њеним очима,

а усне на њеним уснама,

из очију пут срца топлина низ тело

низ руке, прсте, да оде,

да се кроз њу мени врати. 

Нек буде тако

да ми се не да

да живим са њом.

 

Скривена

верна

у свакој сенци

ока мог

док жмурим у туђем мраку

мрака се свога плашим,

ал искри једна искра у срцу мом

искром њеног ока.

 

Ако ми те сутон

у бојама сакрила,

а својом кожом испод мисли срца

мимо разума што ми сан разбија

очи отворила,

нико те неће сакрити

мом срцу твоје срце затворити.

 

Не вене,

не чезне ни цвет са латицама

ни ветар не носи лишће док не сазре мириси,

цветови пупољака наших душе.

 

Оком твојим моје око срећу нађе,

уснама твојим моје мир немира снађе,

да дрхтим и руком и срцем,

без твог своје смирим.

 

Ако ми те сутон

у бојама сакрила,

а својом кожом испод мисли срца

мимо разума што ми сан разбија

очи отворила,

нико те неће сакрити

мом срцу твоје срце затворити.

 

Прелази пролеће летом у јесен и зиму,

мења нам наборе на кожи,

истеже и продубљује црте живота,

боре се насмејане успављују и буде.

 

Ноћ у сутону као барка у заливу

свезана на мирној води

плута у месту

скривена од таласа,

сачувана само за тебе.