Neki drugi ljudi
Danas je Sunce visoko, a moji snovi blede, jutrom se ulice bude. Grad je moj ostao iza mene, a ja krenuo dalje. Nista vise, a ni manje uvek isto kajanje, sto se budim dok svi spavaju i nestajem kad svi oci otvaraju.
Prebacujem papire sa jedne na drugu gomilu, citam ih u letu dok padaju. Neka tudja slova, neki drugi ljudi, izgovori cudni, neki vrlo cudni ljudi. Kafa me ceka, a kolega mi smeta, stranke se guraju u nekom redu bez reda. Nista mi vise nije vazno dok srcem hladnu kafu, smejem se u sebi dok pogled luta kroz prozor. Na ulici hodaju neki cudni ljudi, svi kao da znaju sta hoce idu sa ciljom.
Opet se vracam dok papiri lete, a ja ih citam u letu. Sada je slusam dok prica cudne price, lica se smenjuju, a vreme tece. Dorucak za ruckom sve bez sklada ide, prija mi greska koju svesno pravim. Sef se misli, a njoj ruke drhte, opet se smeje covek iz senke. Iza mojih ledja on il ona me prate, slusaju reci koje pricam, iza zatvorenih vrata neke cudne oci, neke cudne misli. Zasto pitam se tudji zivoti uvek privlace druge, a vreme tece.
Pakujem kajanje i vracam staro odelo na sebe, odlazim nazad polako, a oci vec vide daleko. Sunce se krije, a mesec ceka...
Tamo gde si ti
Tamo gde si ti
nekad je tresnja cvetala,
i latica ruze sanjale.
Tamo gde si ti Sunce ljubila
i mene kao Oblak grlila
Tamo gde si ti
svi su sada zaspali
Tamo gde te vise nema
tamo vetar jako duva
tamo gde si ti...
Moja granice, pocepana stranice
knjige koju nekad citah ja,
Moja zenice, zrno psenice
tamo gde si ti
sad lete nemiri
neki drugi mi.
