Sve ono cega se sada setim, a i kako mi srce i mozak pise i oseca
Citam vrlo retko u zadnje vreme, vise kroz oci ljudi oko sebe i njihove razgovore vidim i ucim i zao mi je ponekad kad vecina njih skrene u tudj zivot na los nacin opravdavajuci tudj uspeh svojim neuspehom.
Jednostavno mi nije jasno zasto im tako bedno prolaze sekunde, minuti, sati,dani, meseci , godine, decenije i nikad se ni jedan kamen ne pomeri sa tog mesta, a vetrovi stalno duvaju.
Kad bih podigao list, nasmejao se i rekao nekom od tih ljudi ovo je sreca, on to nebi razumeo, da li bi razumeo neko od vas.
Dubina i visina nase svetlosti i tame je nekad mala a nekad velika, na nasu srecu nismo svesni ni jedne ni druge velicine. Ja verujem da se svako rodi srecan i dobar, a da ga vreme zezne. Isto tako trudim se da sve ljude nasmejem poguram i da tezim da im bude dobro. Ponekad previse od sebe dam, a ponekad preteram, vidim im to u ocima.
Ni sad nisam siguran sta zelim da izadje iz mene da bi me neko razumeo ili vec sta. Al eto pisem da bi posle makar ja na tenane pokusao nesto da shvatim i gde mi je prst pojeo rec.
Sve reke reci koje su se kretale oko mene ove radne nedelje neverovatno teskog i psihickog posla vezano za ljude jednostavno odzvanjaju mi u glavi i evo ih sad opet. Odluke je tesko donositi, doneo sam ih mnogo i zbog njih mogu da padnem. Ne brine me to nego me brine sto ih moram donositi sve cesce i sve ce biti tezih situacija, a ljudi to tesko shvataju da moraju da se menjaju i da se okrecu ka novom...
Sve ih nekako pogledam i kazem sebi svaki dan kad krenem na posao da je vreme da odem i pocnem nesto novo. Problem je sto mi ljudi veruju sto ih spasavam njih samih, njihovih gluposti i sebicluka, ljubomore, mirim ono sto se miriti ne moze. Uslo mi je sve pod kozu previse, pa me sada gusi.
Dok vozim ka poslu svako jutro mi se u stomaku prevrce, a kosa mi se masni od nervoze svakog dana. Kako je to kad pukne covek...
