Са посветом
Тихо у корацима пакујем своје речи данас по подне у врелом мозгу који кључа кроз погледе бачене на пространство њива, брда и планина из аута јер сад стигох кући па направих те корака до собе и кревета.
Живот је стварно кратак да стане и остане нешто трајно, а неко цео живот живи (ради) јер не зна другачије и као да није живео. Све му прође ту испред носа, а после најмилији одрасту, затворе се и оставе тренутак тишине у слушалици јер им је жао што је ето сада тако како је. Не чувамо се добро то је...
Заставник ме данас убио причом о својој родбини, о односима и како књига увек спадне на два слова, пардон једно слово, српска посла...
Нећу да се пост заврши тужно већ сад иде поклон мојој комшиници:
-----------------
Ј а к а
И сама не познајеш себе колико си јака
нервоза те уједе за руку па запалиш цигару
очи ти се смеју, а већ тражиш сенке око себе,
зашто те стално сврби, окрени се на другу страну
и у сан неко верује кад га пробуде.
Јака си, ал журиш и дрхтиш, превише бринеш, ал остајеш.
Приђеш, кажеш, чекаш да поново окренем се,
знаш и кад ћутиш, заборавиш па се сетиш
јака си и ја не бринем се,
понекад само кад злато није поред тебе ти се помериш
телефон окренеш ил поруку пошаљеш.
Јака си, не познајем, а познајем те.
Трчиш брже ситним кораком него ја дугим кораком,
пазиш више него што је потребно,
јака си јер ти конци никад нису кратки
увек их продужиш кад негледамо
памтиш и кад заборављамо.
Јака си комшинице, јака.
ИМЕ СА ПОСВЕТОМ
ИМЕ СА ПОСВЕТОМ
Можда то не постоји,
али ипак нешто ме гребе
ту испод,
баш ту,
где и заболи,
сада одвећ затрпано кратким годинама
ту негде у мени скривено,
једном застало и остало,
у мраку у трену ме стигне
кад ми празно налети
у бледим зидовима
испод тепиха
као прашина
на стаклу
успомена.
Видим те и када те нечујем
Чујем те и када те не видим
Дишем и када спавам
Исто ми је све,
а опет другачије.
Неки звук ми кроз маглу остави твој лик,
ветар га избрише.
Пред крај сна у јави ми нестајеш,
а очи те пожеле.
Ако заспим са сећањем
пробуди ме твоје дисање.
Све је другачије,
а исто ми је.
Можда то не постоји,
али ипак нешто ме гребе
ту испод,
баш ту,
где и заболи,
сада одвећ затрпано кратким годинама
ту негде у мени скривено,
једном застало и остало,
у мраку у трену ме стигне
кад ми празно налети
у бледим зидовима
испод тепиха
као прашина
на стаклу
успомена.
Ово је посвећено једној другарици.
------------------------------------------------------------------
Поклон песма за моју другарицу-чувара мојих крила (САЊАРЕЊЕ56)
КРИЛА
Знам да их немам
Знам да ми расту
Знам да их видиш
Знам да се шире
Срце је нешто слично
Срце је нешто мало, а велико
Срце не умем да тражим
Срцем т волим
Знам да их чуваш
Знам да су вечно млада
Знам да постоје и без бајки
Срце је нешто слично
Срце је нешто велико
Срцем те волим
----------------------------------------------
БЛОГЕРИ
Видео сам својим очима речи које бих волео само да сам кроз неки заборав чуо и тамо оставио. Ради се о копи пасту, али то није разлог да се неко окрене и оде на другу страну, најлакше је то урадити, жао ми је што се то дешава.
Врло је тешко нешто изградити, још теже сачувати, а најлакше срушити, веровати у нешто што те окрене наопачке је још теже, али све се проживи, није ни први ни последњи пут да наше таштине истрче.
Све је то живот и све су то људи око нас.
Без неког оправдања свима Вама бранићу намеру у свему лепом што сам досада прочитао јер је срце носило те речи у мојим очима.
Нећу да судим јер сви судови су за осуду, грешка је учињена, а не запечаћена.
Хоћу да верујем, можда мање, али тражићу друге људе који су прешли преко песка, прашине и овог времена и који су постигли циљ сваког човека.
Мени је животни циљ да видим човека у другом човеку.
Окренућу главу у страну, спустићу поглед, затворићу једно око, прочитаћу једну реч-реченицу. Можда ћу остати тамо где је само грешка запела, а можда ћу отићи даље као и сви, ал све у неком реду да нађем човека у другом човеку.
