Са посветом

Тихо у корацима пакујем своје речи данас по подне у врелом мозгу који кључа кроз погледе бачене на пространство њива, брда и планина из аута јер сад стигох кући па направих те корака до собе и кревета.

Живот је стварно кратак да стане и остане нешто трајно, а неко цео живот живи (ради) јер не зна другачије и као да није живео. Све му прође ту испред носа, а после најмилији одрасту, затворе се и оставе тренутак тишине у слушалици јер им је жао што је ето сада тако како је. Не чувамо се добро то је...

Заставник ме данас убио причом о својој родбини, о односима и како књига увек спадне на два слова, пардон једно слово, српска посла...

Нећу да се пост заврши тужно већ сад иде поклон мојој комшиници:

-----------------

Ј а к а 

 

И сама не познајеш себе колико си јака

нервоза те уједе за руку па запалиш цигару

очи ти се смеју, а већ тражиш сенке око себе,

зашто те стално сврби, окрени се на другу страну

и у сан неко верује кад га пробуде.

 

Јака си, ал журиш и дрхтиш, превише бринеш, ал остајеш.

Приђеш, кажеш, чекаш да поново окренем се,

знаш и кад ћутиш, заборавиш па се сетиш

јака си и ја не бринем се,

понекад само кад злато није поред тебе ти се помериш

телефон окренеш ил поруку пошаљеш.

 

Јака си, не познајем, а познајем те.

 

Трчиш брже ситним кораком него ја дугим кораком,

пазиш више него што је потребно,

јака си јер ти конци никад нису кратки

увек их продужиш кад негледамо

памтиш и кад заборављамо.

 

Јака си комшинице, јака.

 

ИМЕ СА ПОСВЕТОМ

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

ИМЕ СА ПОСВЕТОМ

 

Можда то не постоји,

али ипак нешто ме гребе

ту испод,

баш ту,

где и заболи,

сада одвећ затрпано кратким годинама

ту негде у мени скривено,

једном застало и остало,

у мраку у трену ме стигне

кад ми празно налети

у бледим зидовима

испод тепиха

као прашина

на стаклу

успомена.

 

Видим те и када те нечујем

Чујем те и када те не видим

Дишем и када спавам

Исто ми је све,

а опет другачије.

 

Неки звук ми кроз маглу остави твој лик,

ветар га избрише.

Пред крај сна у јави ми нестајеш,

а очи те пожеле.

Ако заспим са сећањем

пробуди ме твоје дисање.

Све је другачије,

а исто ми је.

 

Можда то не постоји,

али ипак нешто ме гребе

ту испод,

баш ту,

где и заболи,

сада одвећ затрпано кратким годинама

ту негде у мени скривено,

једном застало и остало,

у мраку у трену ме стигне

кад ми празно налети

у бледим зидовима

испод тепиха

као прашина

на стаклу

успомена.

 

 

Ово је посвећено једној другарици.

 

------------------------------------------------------------------

 

Поклон песма за моју другарицу-чувара мојих крила (САЊАРЕЊЕ56)

 

КРИЛА

 

Знам да их немам

Знам да ми расту

Знам да их видиш

Знам да се шире

 

Срце је нешто слично

Срце је нешто мало, а велико

Срце не умем да тражим

Срцем т волим

 

Знам да их чуваш

Знам да су вечно млада

Знам да постоје и без бајки

 

Срце је нешто слично

Срце је нешто велико

Срцем те волим

 

----------------------------------------------

 

БЛОГЕРИ

 

Видео сам својим очима речи које бих волео само да сам кроз неки заборав чуо и тамо оставио. Ради се о копи пасту, али то није разлог да се неко окрене и оде на другу страну, најлакше је то урадити, жао ми је што се то дешава.

Врло је тешко нешто изградити, још теже сачувати, а најлакше срушити, веровати у нешто што те окрене наопачке је још теже, али све се проживи, није ни први ни последњи пут да наше таштине истрче.

Све је то живот и све су то људи око нас.

Без неког оправдања свима Вама бранићу намеру у свему лепом што сам досада прочитао јер је срце носило те речи у мојим очима.

Нећу да судим јер сви судови су за осуду, грешка је учињена, а не запечаћена.

 

Хоћу да верујем, можда мање, али тражићу друге људе који су прешли преко песка, прашине и овог времена и који су постигли циљ сваког човека.

 

Мени је животни циљ да видим човека у другом човеку.

 

Окренућу главу у страну, спустићу поглед, затворићу једно око, прочитаћу једну реч-реченицу. Можда ћу остати тамо где је само грешка запела, а можда ћу отићи даље као и сви, ал све у неком реду да нађем човека у другом човеку.