Драги пријатељи

Данас сам као и Баладашевић потрошио или ти боље испунио дан срећом и радошћу са мојом сестричином од 4 године на Грзи-излетишту покрај Параћина. 

Мали породични скуп, роштиљ и уживанција, смешкање, лопта, фризби, бадминтон, река, извор, пећина и све остало зачињено осмесима и једна замерка која се није приметила: како бре не асфалтираше пут у овај рај на земљи. Ко је био зна ће зашто кукам на пут, али у скорије време ја ћу се потрудити да и то решим, имам неке везе са људима по целом свету.

 

И тако гомила доброте победила стрес живота, само осмеси на лицу.

Сутра чувам малог Анђелка и зато нећу моћи да звизнем до Београда и организујем неформални скуп блогера за који вероватно ценим да не би требало много договора заказивања или већ нешто треће, ко мож може ко не може чуће.

Нећу се извињавати јер ништа нисам обећавао, а испунићу  сигурно можда идуће или неке друге недеље викенда.

Сад бих Вам нешто за моју и вашу душу поклонио:

УТИСАК

Као да се све грешке света у једној улици, згради и по зидовима бришу кад изађете напоље, напустите бљештави монитор вашег вештачког погледа у свет и видите природу ишарану зеленилом живота и чаробним бојама крила лептира око ваших очију.

Јој, ма није то једино чега се сећам кад изађем, већ оно што заборављам у трен кад уђе ваздух тако чист помало свеж и оштар из ових зелених шума и извором опијен кроз кланце и бело камење у моја плућа.

Удахнем тако јако и тако дубоко и срцем погледам малог Анђелка како се смешка трчи ка мени и виче УЈКА ДЕЈАНЕ, УЈКА ДЕЈАНЕ...загрлим га слабо да не буде јако и покријем осмех осмехом са пољупцем да пукне како мали миш то воли.

У том зеленом, али бистром језеру, огледалу листопадне шуме налазим трагове прошлости и чудне облике како се само живот мењао ивицом времена. Сам бедем окрњен зарастао густом маховином и сва та мирна вода што свуда око мене струји и тај осећај тренутка у времену како одаје утисак да је све стало и да само ја дишем-осећам и то примећујем.