Utorak, Jun 17, 2008
OVAKAV
Овакав вредим само неком ко тумара зеленим шумама,
шапуће речи које нико нечује.
Стојим у празно где ветар диже ме
овакав се стидим других што тужним кругом око мене пролазе.
У мислима седим на обали времена
и гурам барке од папира у песку
играм се немиром расчупане косе
оваквог ме знате у песми коју не певам.
И сви сте исти и чисти негде горе високо
кроз празно светло у соби у ћошку
неко ме гледа топлим оком
греје ми руке и пољупце дели.
Овакав ја знам крила њене љубави,
додирни ме мој анђеле
високо поведи и спусти срећу у наручје
да страх заборавим и тугу оставим
све мреже покидам и прашину одувам .
Нећу ти својом руком спустити звезду
ал срцем поклонићу овакву какву видим је
у очима од бисера кроз речи од богиња
она зна да свака река има своје ушће
и свака зора свој залазак и мрак,
ал нека све ово чека човека.
Ја знам, овакав и такав
каквог ме мрзе и воле
можда ме заборав однесе
и врати поново сутра,
ал ја се смејем
и радост сејем
веселог духа.
Нећу ти својом руком спустити звезду
ал срцем поклонићу овакву какву видим је
у очима од бисера кроз речи од богиња
она зна да свака река има своје ушће
и свака зора свој залазак и мрак,
ал нека све ово чека човека.
Ovo nosi... mislim, zanosno je...
jedino mogu da kažemmeni vredi svaka tvoja reč, prozna, rimovana...
iz srca ispisana.
Prijatno!
krilaandjela, stihovi koje ti pises su tako lepi i krhki, tako nezni i strastveni u isto vreme, da me je ponekad sram da napisem ikakav komentar, jer mi se svaki cini nedostojnim lepote reci i osecanja koja ti izrazavas recima. :)
ovakav vredis ...meni.divni stihovi.pozdrav
Uh, ti uvek pises divno, ali odavno nisi napisao nesto bas, bas ovako. Ovo je fenomenalno!!! Bez suvisnog glasa, bez suvisne misli, bez suvise icega! Moj naklon!
Krilaandjela, nisam ti skoro napisala ono što ponovih više puta, da pišeš anđeoske stihovv! E, pa pišeš baš takve! Uopšte se ne čudim što si odabrao baš taj svoj nick!
Крила Анђела
Ви ме чините таквим-оваквим
изврнете ми џепове
окренете душу
преврнете наопачке
изгубите тражено
и опет нађете.
Колико сам срећан
и слободан да ту срећу делим
са Вама далеко и близу.
Кроз коментар отварате очи
ширите ми руке и срце.
Сетим се ја да негде давно дете у мени хода натрашке,
да старим чудом
да дишем косом.
Колико сте ми тога уплели
у њеној коси
помешли све мирисе
и липом пробудили снове.
Сви сте ми ту и поред мене и ње,
и мислим о свима Вама
кад око потражи мир
ил скривен скут.
Знам да Вам вредим
то парче Сунца
кад киша пада и кад је снег.
Знам колико је тога
кад пребацим на раме
и избијем себи на нос.
Знам да сте Ви моја крила
и мој лет.
Хвала ти што своје стихове делиш са нама.
Песма је таква
да буди срећу и буди тугу
и нешто тражи, та песма чудна, можда..можда неку изгубљену дугу...
Велики поздрав великом песнику!
A ja sam i dalje zbunjen,kada me neko pohvali na ovom blogu...i poradujem se,kao malo dete,kada uspem da nekog dirnem...
A onda,svaki put kada te citam,osetim koliko sam daleko od sposobnost da pisem tako leprsavo i lako kao ti.
Pravo je uzivanje citati,skoro svaki tvoj red.
Jedino bih voleo da si cesce vedriji i obojen lepsim bojama.
Ali poezija,valjda,i i de tako cesto uz plavo i tugu...
Сонатице
трепере ти крила
Степски
волим твоје степе.
Свако има неки жиг туге што носи дуже од среће, вешто га крије и понекад чешће заборавља, ал као што знаш исплива(ген туге).
