Траг жене

По која кап кише

и латица руже,

само роса јутра,

смена Сунца и месеца,

под сводом звезда,

само мирна као месечина на реци-плута,

и осећај твог топлог образа на мојим уснама. 

 

Глатка кожа и чист пут додира свиле дубоко допире до твоје душе.

Милујем, ослушкујем, гледам,

и све ближе нем остајем поред тебе,

осмехом-осмех дочекујем,

упијам сваки покрет твојих јагодица,

врелину на врховима прстију,

и сваки пут као да сањам исти сан на јави поред тебе,

сваким треном погледа твог осећам трзај и пад

у твој загрљај изнова.

 

Очи се твоје поново смеју истом топлином

онако мирне у мом немиру,

онако кестеном пресвучене у јесен моје зреле љубави.

 

Као да се изнова, по који пут више, засигурно заувек кунем теби

и заљубљујем у део тела који месечином ноћи исијава поред мог.

 

Остајеш као и свака звезда у свом сазвежђу да сија

као Сунце у мојим очима,

заувек заљубљена иза облака скривена,

често разиграна као песма заљубљеног песника,

мудра и понекад забринута за свог анђела,

некад превише смерна и одважна,

праведна и јака жена,

баш као мелодија насликаног пролећа,

равница разума,

цветни брежуљак срца,

бистро море понеког пенушавог таласа немира,

искрена јесења киша понекад тугом заведена.

 

Под кожом имаш и свице-луталице,

испијене речи срца,

преврнуту слику мудрости једне девојчице- једног детета,

сигурност и срећу везану обећањем тишине родитељског погледа,

увек топлу руку душе која уме да чује неизговорене речи

и мисли детета

и човека.

 

Памтиш све прве и задње кораке,

ка себи и од себе,

а тешко да су нечији могли да оду од тебе.

 

Постала си,

и била си права, искрена пријатељица живота,

неко ко му се увек радује зором и слави га ноћима.

 

Ти си увек умела да палиш и гасиш ватре својим очима,

да ме оставиш и да ме поново нађеш,

ко би то још на овом свету умео боље од тебе.

 

Својом фигуром, задршком мисли,

залуталим погледом на трен

будила си лепоту природе рођене у теби,

покривала дивно заобљена колена кратком сукњом,

нежне руке брзо склањала са стола

и кришом грлила шољицу кафе

и увек од мене негде журила.

Праменови густе дуге косе 

преко рамена мирно ухваћени шналом лептира,

препуни пријатног мириса.

Груди затегнуте, узак струк,

дуге ноге и коже меке попут пахуљице.

Силуета анђела створена да ме сачува.

 

По која кап кише

да врати месечеву звезду у твоје и моје очи,

на латици руже да остави капљицу јутарње росе

испод белих чаршава од среће и љубави,

смена Сунца и месеца да животу сваком променом

донесе нови и јачи загрљај између нас,

под сводом звезда и у срцу као месечина на реци-плута

миран одраз нашег пољубца,

заувек осећај твог топлог образа на мојим уснама.