Траг жене
По која кап кише
и латица руже,
само роса јутра,
смена Сунца и месеца,
под сводом звезда,
само мирна као месечина на реци-плута,
и осећај твог топлог образа на мојим уснама.
Глатка кожа и чист пут додира свиле дубоко допире до твоје душе.
Милујем, ослушкујем, гледам,
и све ближе нем остајем поред тебе,
осмехом-осмех дочекујем,
упијам сваки покрет твојих јагодица,
врелину на врховима прстију,
и сваки пут као да сањам исти сан на јави поред тебе,
сваким треном погледа твог осећам трзај и пад
у твој загрљај изнова.
Очи се твоје поново смеју истом топлином
онако мирне у мом немиру,
онако кестеном пресвучене у јесен моје зреле љубави.
Као да се изнова, по који пут више, засигурно заувек кунем теби
и заљубљујем у део тела који месечином ноћи исијава поред мог.
Остајеш као и свака звезда у свом сазвежђу да сија
као Сунце у мојим очима,
заувек заљубљена иза облака скривена,
често разиграна као песма заљубљеног песника,
мудра и понекад забринута за свог анђела,
некад превише смерна и одважна,
праведна и јака жена,
баш као мелодија насликаног пролећа,
равница разума,
цветни брежуљак срца,
бистро море понеког пенушавог таласа немира,
искрена јесења киша понекад тугом заведена.
Под кожом имаш и свице-луталице,
испијене речи срца,
преврнуту слику мудрости једне девојчице- једног детета,
сигурност и срећу везану обећањем тишине родитељског погледа,
увек топлу руку душе која уме да чује неизговорене речи
и мисли детета
и човека.
Памтиш све прве и задње кораке,
ка себи и од себе,
а тешко да су нечији могли да оду од тебе.
Постала си,
и била си права, искрена пријатељица живота,
неко ко му се увек радује зором и слави га ноћима.
Ти си увек умела да палиш и гасиш ватре својим очима,
да ме оставиш и да ме поново нађеш,
ко би то још на овом свету умео боље од тебе.
Својом фигуром, задршком мисли,
залуталим погледом на трен
будила си лепоту природе рођене у теби,
покривала дивно заобљена колена кратком сукњом,
нежне руке брзо склањала са стола
и кришом грлила шољицу кафе
и увек од мене негде журила.
Праменови густе дуге косе
преко рамена мирно ухваћени шналом лептира,
препуни пријатног мириса.
Груди затегнуте, узак струк,
дуге ноге и коже меке попут пахуљице.
Силуета анђела створена да ме сачува.
По која кап кише
да врати месечеву звезду у твоје и моје очи,
на латици руже да остави капљицу јутарње росе
испод белих чаршава од среће и љубави,
смена Сунца и месеца да животу сваком променом
донесе нови и јачи загрљај између нас,
под сводом звезда и у срцу као месечина на реци-плута
миран одраз нашег пољубца,
заувек осећај твог топлог образа на мојим уснама.
