Увек на твом рамену

Увек на твом рамену сетим се среће,

сетим се да ме волиш

а рукма милујеш руке.

 

Зашто их гледаш

поново окрећеш,

не разумем,

никада ми то ниси објаснила

и ја никада нисам сазнао.

 

П.С. Ако неко зна зашто ти вољена особа гледа руке и окреће их и поново прати линије, нека ми каже, можда научим и више него што мислим да моје не знање зна. 

Јесен у мом граду

ljudska slabost je navika da nadjes nesto drugo i izbegavas nesto trece

 

Јесен у мом граду

 

Једног хладног јесењег јутра лака чипкаста измаглица полако се издизала из града и припијала уз оближње обронке брда. Око врха се као нека копрена, задржавала кратко време. А тада се расплинула, ишчезла исто тако нечујно као што се ноћу спустила.

Кренуо сам у парк док ми је лепршави ветрић мрсио косу. Чудно сам се осећао док сам лагано пролазио поред једне баште мог друга. Приближавао сам се парку и једној клупи. Мало сам залутао и осврнуо се неколико пута и сео. Чекао сам другара. Деца су се безбрижно играла, старији лјуди су седели и хранили голубове, док су се други дивили дечјој игри, смеху и брзини. На изглед је све било исто, али танки лелујави, суви листић који се лагано спустио на клупу. Његова златно жута боја будила је у мени сетна осећања, која су ме подсетила на једну строфу песме која гласи:“Златна поља, златне шуме,

                    Златна јабуко моја,

                    Ко има толико златне боје?

                    Јесен боју злата има“.

Сада је све другачије. Улице су пуне жутог лишћа, птице се спремају на југ, док понеки врабац пролети и мало зацвркуће. У јесен почињу кише и носе се мантили, кишобрани, као неке печурке које се играју жмурке. За мене је јесен плачно доба. Ливаде су жуто лелујаво море, а листови су мале брзе барке. На улицам људи око мене журе, јуре, а саме улице су празне, излози бледи тек по неки пролазник. Небо као бескрајно море скупља своје плаве таласе, а сунце као велика жута лопта расипа своје бледе зраке на земљу. Свуда је јесен, са својим бојама, жутим лишћем и зрелим плодовима.

            Док лист пада и река слабије тече, дан бледи и долази јесење вече.

 

Рађено 08.10.1991.године у Јагодини у среднјој Електротехничкој школи НТ

Разред Е-13, Дејан Ристић