ПИСМО

Драга...

Далеко је моја рука од ваше, драга моја госпођице. Ништа ми више нија тако тешко и страно као ова ноћ са звездама и таласима на хоризонту, скоро да се и не осећа да плутамо на овом сивом мору.

Остао је траг у сећању моја драга госпођице, видим га у сваком месечевом одсјају на пучини мора које ће ме можда једног дана прогутати и на вашој обали избацити.

Ја неуки морнар на пустом мору у овој ноћи пркосим ветру који се смеје мојој немоћи, драга моја госпођице. Онда када сам отишао и окренуо своја леђа вашим погледима рекао сам себи да више никада нећу волети. Слагао сам самог себе.

Сада овде у овом тренутку ја мислим на вас драга моја госпођице, оставили сте ожиљак у мом срцу, а да то нисте ни знали, нешто што зовемо љубав која би по правилу свих песника овога света требала да буде лепа и срећна, али она на моју жалост то није. Неко друго осећање не може је заменити јер у њој, сада могу без страха рећи стају и туга, и срећа, и бол.На палуби поред мене стоји још један морнар у кабини и гледа преко мене, невиди ме баш као и ти, али тако је боље, он гледа испред брода у хоризонт где ће за пар сати изронити Сунце из овог сивог мора.

Драга моја госпођице гледам своје дланове и у њима урезане линије живота и смрти.Колико је само година мој живот био прост, безначајан и без правог циља. Могу мирно рећи превише, а сада је време да он добије смисао, облик, вредност и циљ. У свакој од ових речи били би сте ви драга моја госпођице, али узалуд је то све, јер нисте, ви то не можете бити.

Како сам само био прост и засењен светлошћу ваше лепоте, дрско пришавши, у намери да добијем вашу руку за један плес свог себичног срца те вечери.Био сам слеп да схватим да ће ваша рука бити предата другоме већ колико следећег дана, то нисам хтео да чујем оне вечери.Умео сам да видим у вашим очима искру нечега и она је горела и у мојим очима. Али ви сте ми вратили поглед после брзог одбијања јер то је морало због свих других око нас, а ваш поглед као да је хтео да каже ...нешто друго...

Ох та охолост немарних људи и та неписана правила старих што се једино крвљу прекршит могу, све те клетве које ме чекају како томе човек од срца да се супротстави?  Сви су они криви, не нису они криви, крив сам само ја, што дођох непозван и видех вас, драга моја госпођице.

По ко зна који пут гледам у своје дланове који су ме хранили као да читам своју судбину. Сада се питате у светлости вашој када још нестрпљиво чекате неког да вам приђе за плес по ко зна који пут, где је онај младић што је тако дрско и просто хтео да узме на секунд вашу белу и меку руку за један плес, а он се пита да ли би вредело повредити све своје ближње због вас сада и сваки пут кад му звезде помуте снове и врате мисли на то вече.

Драга моја госпођице одлучио сам пред зору да напустим сада само вашу обалу, а до сада свој дом, јер ипак су други наше судбине заплели и нас довели у искушење.Бити тако близак са пријатељем који вас узима за своју супругу, а кришом красти ваше погледе и срећу, надати се нечему лошем зарад свог циља, јесте себично и ниско.

Своју ћу душу преварити заборавом мора у далеке степе истока и када се више не будем сећао ваших очију вратићу се да видим шта ми је остало.

Драга моја госпођице ако се некада будемо срели и ако ми ваша рука, бела и мека буде отворена, погледаћу у ваш длан и спустити један бисер.

 

СВАКОМ СВОЈЕ

Сваком своје речи

сваком парче неба

задовољни окрећу леђа

враћају се кући срећни.

 

Сваком је своје најбоље

па и мени стобом,

тишина је прекрила улице.

 

Своја сам светла угасио

мрежу од снова давно исплео

сваком је своје најближе,

а тужном најдаље. 

 

Сваком по комад истине

да га мало преврне

под зубе горко

ал од ње се не умире

свако је своје најмилије

а мени је тебе највише.