Subota, Mart 22, 2008
НЕКЕ НАШЕ ТУГЕ
Игром свог неког тихог немира скривеног дубоко негде у срцу у души коју носим за тебе, тражио сам обрисе сећања у сваком пролећу увек изнова по ко зна који пут.
Сећам се да и тада баш као и сада није било лептира, већ неких чудних малих и великих зврнди буба на свим зеленим пољанама наших жутих маслачака.
У оку, окупаном сјајем сунчевих зрака скривени су твоји праменови косе и мирис твоје душе.
Ветар сада има моја крила, а крила лете трагом наших сећања док гледам расцветани жбун са белим латицама сваког цветића који се ту онако срамежљиво без већег стида ширио у простору који се мерио само годишњим добима.
Дуго је и дуже баш сваки пут туга боравила у мени на најскровитијим местима за која нисам знао да у мени постоје.
Неке туге једноставно не могу да оду, вежу се за тебе негде дубоко, преспавају јесење кише и хладне зиме, пробуде се у пролеће и загризу у лето.
Трагом крила које ветар носи плови мој брод кроз пусте и бледе облаке неким сивим морима у свим сенкама наших додира. Све су ми луке одвећ далеке и стране. Мој заборав не памти када сам задњи пут бацио сидро и везао своју душу нечим лепим што уме да дише тако просто и чисто свим својим телом.
Пусте су све земље света кад их киша ни једном својом капи не пробуди и отвори њихову зелену душу са белим цветовима. Све те реке, планине и брда скривена испод свих оних силних облака и олуја које буду па прођу нису оставиле траг без туге и без мириса, око је упамтило облик, али не и суштину, то боли, та празнина у мозаику сећања.
Нижем нове редове из реченица које су празне и које говоре о тишини, о неким тугама које бораве у мени, које изађу и кад је мени лепо и весело. Причам сам у себи о души која се бори у тишини са свим немирима које је прогутала у свом животу. Осећам и као да се плашим сваког пролећа које дође да ме не понесе у вртлог немира.
И опет ветар има моја крила, а крила лете трагом наших сећања...
Неке туге једноставно не могу да оду, вежу се за тебе негде дубоко, преспавају јесење кише и хладне зиме, пробуде се у пролеће и загризу у лето.
"Pričam sam u sebi o duši koja se bori u tišini sa svim nemirima koje je progutala u svom životu".
I svako ima svoju tugu, istu onu koju veže negdje duboko, duboko
Донна
Сад су ми једра спуштена, а ветар не жели у њих да дува. Сидро сам изгубио.
"Stavi misli u prazan hod,
stresi zvezde k'o dudove.
I polako nasuči brod
na te plišane sprudove.
I sanjaj... "
jutro će promijeniti sve
Duvam, duvam iz sve snage, da jedra tvoja napunim snagom, a tugu da oduvam!!!
A ti pronađi novo sidro...
Донна, Пинокио, Принцезо
Неке туге једноставно не могу да оду, вежу се за тебе негде дубоко, преспавају јесење кише и хладне зиме, пробуде се у пролеће и загризу у лето.
Ја их само чувам имам их све у неком нестварном реду, оне су само вечерас добиле трен у забораву до сутра, а већ сада је сутра...
Dragi blogovedri prijatelju neznani, ako kakva pomoć treba, panonski mornar je tu, deran koji se razumeva štagod u jedra, sidra, bure & oluje. Svanjiva...
Панонац већ си помогао, сетих се брзо после твоје маслинасте приче мојих првих потпоручничких дана пред стројем 40 војника.
У главу сам их знао ко шта мисли и кога је која оставила. Сви исти у свом сну, први дани и неиспаване немирне ноћи моје и њихове. Муке док се не навикнеш и не научиш.
Neke tuge zbilja ne mogu da odu.Da...Ali neke radosti mogu da je umanje.Bas one sto se radjaju u proljece.
Све што смо рекли већ некуда лети и наше ноћи сад су можда птице...
Принцезо78
Ово сам ти већ написао као коментар у твом посту Волим те, али имам потребу да ти га поновим:
Волим кад осетим више у мање и кад то мање у више из трена у трен трптаја твог ока обасја љубављу тог срећника.
Да немам срце живео би милион година као нека хрид изнад мора са ветром у својим мислима.
Дишем у твојим причама и стиховима видим твојим рукама сваки облик љубави којим зрачиш.
"Све су ми луке одвећ далеке и стране."
To je zato sto ti treba nova luka da stvori novu tugu i opet je zaboravis...nije prolece za tugovanje...:**
Evo i ja ću citirati ono gde se jako pronalazim i uzeti ove tvoje reči u pamet :
Неке туге једноставно не могу да оду, вежу се за тебе негде дубоко, преспавају јесење кише и хладне зиме, пробуде се у пролеће и загризу у лето.
Meni se uspavane tuge većnom jave zimi, kada sama sa svojim mislima boravim budna do kasnih jutarnjih sati. Valjda mojim mukama više odgovara zima - noći su mnogo duže...
Владице и Биљана
Наше судбине су испреплетане сличним, а ко не и истим раскршћима времена, а неке туге једноставно не могу да оду. У њима смо слични и слаби, а јаки када их заједно поделимо у парчади стаклено светлуцавих огледалаца у полумраку блогерских јутара.
kad proleće počne kišom, probudi tugu, ali se sunce pojavi i ostavi dugu.
Prijatno!
Домаћице
Без дуге ништа ново да крене да се котрља,знаш ти све како то иде...
