Дејан
Сада бих се насмејао
смејем се
и ти ме гледаш
и теби смех излази спонтано на лице,
Дејане, шта ти је тако смешно
реци, стани реци,
Настављам да се смејем
и она се смеје
прилазим осмехом грлим је и смејемо се
аааали, шта ти је смешно,
одговарам
...Љубав, она је тако искрено С М Е Ш Н А....
да је просто разумем, а не објашњавам,
она се просто само осети
ту између нас
осетиш ти
осећам ја
Љубав постаје дистанца
Вешто прођох сенком свог ока преко твоје меке коже
још увек тако топла сећања у белој свили
док их ветар врти и буди из трена у трен
подиже и спушта чаршаве слободе и самоће,
устадох да затворим прозор
помућен погледом у тмурно јутро
прелистана сећања
враћа ми ветар уздах и мирис
на тебе и све наше снове,
опијен, без снаге у два корака назад
затворих очи падох у меко у сан...
Љубав је тиха бол која те стигне,
јак грч у стомаку који те пробуди,
који те препозна, кад не признаш,
када бежиш и када се скриваш...
