Само понекад када тражиш
Понекад те тражим,
залутам,
помислим да клизиш временом,
сенком старих немира
у мени ствараш нова лудила.
По лицима људи
видим траг живота
како нестаје,
љубав је реч,
зар она не остаје?
Понекад те тражим,
залутам,
помислим да клизиш временом,
страном своје истине,
а моје судбине.
Даном личиш на анђела,
ноћима се кријеш у звездама
и сновима.
Лака као жеља,
јака као свитање,
залуташ,
у моје срце,
испод јастука,
топла рука,
дуга коса
и мирис јасмина...
Понекад,
ал скоро увек
спустим своја једра
на твоје усне
јер знам,
љубав је само реч
и нешто више,
што даљину
загрљјем кида
и тишину
пољупцима гуши.
Никад се тугом не превија
већ радошћу привија,
уз младу лиску
упрто дрвце да сачува
пут неба и пупољак пролећа.
Понекад ме тражиш,
залуташ,
вратиш се кораком мојим
у своје одаје,
где ме твоје срце
увек сакрије.
Тако те познајем,
тако те пожелим
док путујем
и само понекад останем
у сновима да верујем
облацима што пролазе
и носе све ове наше немире.
