Само понекад када тражиш

Понекад те тражим,

залутам,

помислим да клизиш временом,

сенком старих немира

у мени ствараш нова лудила.

 

По лицима људи

видим траг живота

како нестаје,

љубав је реч,

зар она не остаје?

 

Понекад те тражим,

залутам,

помислим да клизиш временом,

страном своје истине,

а моје судбине.

 

Даном личиш на анђела,

ноћима се кријеш у звездама

и сновима.

 

Лака као жеља,

јака као свитање,

залуташ,

у моје срце,

испод јастука,

топла рука,

дуга коса

и мирис јасмина...

 

Понекад,

ал скоро увек

спустим своја једра

на твоје усне

јер знам,

љубав је само реч

и нешто више,

што даљину

загрљјем кида

и тишину

пољупцима гуши.

 

Никад се тугом не превија

већ радошћу привија,

уз младу лиску

упрто дрвце да сачува

пут неба и пупољак пролећа.

 

Понекад ме тражиш,

залуташ,

вратиш се кораком мојим

у своје одаје,

где ме твоје срце 

увек сакрије.

 

Тако те познајем,

тако те пожелим

док путујем

и само понекад останем

у сновима да верујем

облацима што пролазе

и носе све ове наше немире.