Искрени страх

Ко даном још уме да сања ноћ,

да се плаши светлошћу хоризонта

по плавој пучини звезда ноћи

у месечевој лађи

што шкољкама својим

откривају бисере вечности?

Понекад то будем ја,

не зато што немам

њен образ,

њено око и срце

што куца у мени,

не зато што сам заборавио

да се смејем,

смејем се ја,

нисам заборавио,

умем и да променим стих

неке песме у нама.

 

Плашим се,

јер препознајем

тренутак радости,

тренутак среће,

тренутак љубави,

живот у рађању,

покрет усана,

игру прстију,

и њене тихе кораке...

...плашим се

јер све више разумем...

 

Плаши ме чекање,

плаши ме откуцај времена,

плаши ме тренутак прошлости,

осећај старости,

и терет искуства младих година,

плашим се

одрастања детета у мени,

плашим се разумног загрљаја,

само понекад преварене сузе 

ока твог на мом рамену,

плашим се сенке

испод руке

што нестаје покретом.

 

Плашим се да стојим сувише дуго,

плашим се кад отворим врата туге,

кад ме загрли бол

и ожиљак прошлости опече.

 

Када се дан бронзом обоји

и реке људи крену

пут улица врелих,

када се устаљене обавезе

вежу на трен

празнином канцеларија и хала

до сутрашњег дана,

тада већ циљем до тебе

решавам свој страх.

 

Стигао сам,

ту поред тебе,

осетио пољубац 

како буди љубав и топлину срца,

како нас погледи

мислима среће вежу.

 

Ничег се више не плашим,

почињем поново све да волим,

да те дуго чекам и сачекам,

да откуцај времена у теби и мени остави траг,

да нас тренутак у прошлости поново врати на почетак,

да осећај старости уз тебе спорим корацима дође,

да терет искуства младих година прославимо само осмесима,

да се деца у нама заувек играју,

да су нам сузе избистриле очи и донеле мир,

да су сенке остале у магли иза нас,

да нас понекад затекне пролећна киша,

да тугу делимо радошћу,

да ублажимо бол ожиљка прошлости,

да једноставно волимо.

 

Ко даном још уме да сања ноћ

и да му звезде остану у очима?

 

То само можемо

ти и ја љубави...