Utorak, Jun 16, 2009

Искрени страх

Ко даном још уме да сања ноћ,

да се плаши светлошћу хоризонта

по плавој пучини звезда ноћи

у месечевој лађи

што шкољкама својим

откривају бисере вечности?

Понекад то будем ја,

не зато што немам

њен образ,

њено око и срце

што куца у мени,

не зато што сам заборавио

да се смејем,

смејем се ја,

нисам заборавио,

умем и да променим стих

неке песме у нама.

 

Плашим се,

јер препознајем

тренутак радости,

тренутак среће,

тренутак љубави,

живот у рађању,

покрет усана,

игру прстију,

и њене тихе кораке...

...плашим се

јер све више разумем...

 

Плаши ме чекање,

плаши ме откуцај времена,

плаши ме тренутак прошлости,

осећај старости,

и терет искуства младих година,

плашим се

одрастања детета у мени,

плашим се разумног загрљаја,

само понекад преварене сузе 

ока твог на мом рамену,

плашим се сенке

испод руке

што нестаје покретом.

 

Плашим се да стојим сувише дуго,

плашим се кад отворим врата туге,

кад ме загрли бол

и ожиљак прошлости опече.

 

Када се дан бронзом обоји

и реке људи крену

пут улица врелих,

када се устаљене обавезе

вежу на трен

празнином канцеларија и хала

до сутрашњег дана,

тада већ циљем до тебе

решавам свој страх.

 

Стигао сам,

ту поред тебе,

осетио пољубац 

како буди љубав и топлину срца,

како нас погледи

мислима среће вежу.

 

Ничег се више не плашим,

почињем поново све да волим,

да те дуго чекам и сачекам,

да откуцај времена у теби и мени остави траг,

да нас тренутак у прошлости поново врати на почетак,

да осећај старости уз тебе спорим корацима дође,

да терет искуства младих година прославимо само осмесима,

да се деца у нама заувек играју,

да су нам сузе избистриле очи и донеле мир,

да су сенке остале у магли иза нас,

да нас понекад затекне пролећна киша,

да тугу делимо радошћу,

да ублажимо бол ожиљка прошлости,

да једноставно волимо.

 

Ко даном још уме да сања ноћ

и да му звезде остану у очима?

 

То само можемо

ти и ја љубави...

 

[Odgovori]

Ponekad to budem ja,
zato sto nemam njegov uzdah,
zato sto nemam njegov sapat,
zato sto nemam nista,
jer mi od njega nista nije ostalo.
A senke su se nizale
ispod mojih ruku prolazile,
nisam razumela korake
sto u jednom pravcu hode.

Ponekad to budem ja.
Kad se suza tiho zakotrlja,
kad misli ponovo polete
i stih na stih se slaze.

Ponekad bude i kisa,
sto zaborav sa ulica spira,
sa prozora opere prasinu
i zemlju u Zemlju vrati.
Zemlju Zemlji,
oblak nebu,
zrak Suncu,
meni tebe...u snovima.
Samo ponekada.

Comment by nesanica (06/16/2009 23:35)

[Odgovori]

Ne plaši se,
jer dete u tebi nikada neće odrasti,
Ne plaši se,
jer će njeni osmesi i tihi koraci nositi tvoju hrabrost,
Ne plaši se,
jer uz ove reči ona te mora voleti...

Comment by bealiever (06/16/2009 23:50)

[Odgovori]

Несанице

Хвала на лепом коментару:

..понекад застане срце, откуцај сузе на лицу времена, ожиљак стари, врати јецај, али и наду, док светлост трепне очима туге, срце настави корак љубави да броји полако...

Comment by krilaandjela (06/17/2009 00:42)

[Odgovori]

Биливер

Хвала такође на лепом коментару:

Када је сувише далеко
мојим очима ја је срцем видим.

Поздрав

Comment by krilaandjela (06/17/2009 00:45)

[Odgovori]

ne plašim se
samoće
tuge
tajfuna
gromova...
samo se plašim
dana kad te
neću prepoznati
u svom srcu.
Prijatno!

Comment by domacica (06/17/2009 09:32)

[Odgovori]

OVO ME PODSJETI NA PJESMU TEREZE KESOVIJE:I NI ME,NI ME, NI ME STRAH,NEK IDU ZIME ,NI ME,NI ME STRAH....U ZAGRLJAJU TVOM,UMRIT OD LIPOTE

Comment by DANA (06/17/2009 19:49)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me