Две дистанце

Мислим да многи који у свом животу осете љубав и тугу, постају богатији за нешто што је само по себи искрено, значајно и што се не може описати тако добро и ухватљиво као осећај у срцу.

Исто тако тај осећај је доста дубок, трајан и сећање га неће избрисати, било шта друго га може само ублажити временом.

Ствар је у томе да у суштини не постоји тачан период када ће се десити те ствари и оставити траг у нама.

Постоје узроци и последице, као и правила, али наш живот није исписана страница хартије, потурена под нос за читање, има већи смисао, а тај већи је да нађемо нашу другу половину и да створимо још два или више живота после нас уз све напредније социолошке, културолошке, егзистенцијалне факторе како би се живот унапређивао и усклађивао са природом и човеком који живи у њој.

Ја могу за себе да кажем да сам спознао и љубав и тугу и да су у мени увек биле и остале две дистанце на једној правој, ја сам можда једна тачка у равни која све то посматра, а на коју оне утичу.

Математички доста ствари и других једначина могу апстрактно да описују разна стања, тј. да наука да, поједина објашњења која су нам потребна, али нажалост поставка једначине за љубав и тугу не постоји, али узрок-последице једна другој дају.

Сада поново размишљам о тим осећањима, могу само рећи да сам на две дистанце, да је једна љубав и да је друга туга, помирити их значи живети између њих (апстрактно, али практично).

Када бих покушао да сведем рачуницу, ја бих то апстрактно рекао без заграда да је он коначан када се човеку испуни срце, када га године узму под своје, када се унуци и унуке чују у гласном смеху по дворишту...толико бар за сада знам, остало би било баш права апстракција, а можда сам и овде мало прешао границу, не замерите човек осети и оно што не разуме....

Тражим те

Тражим те кад Сунце зађе,

када се облаци изгубе,

а звезде појаве.

 

Тражим те,

тамо где је светлост

створила боје,

где је река одвојила обале,

 

Тражим те,

али не желим само да те нађем.

 

Желим те,

као жедна земља кишу.

 

Чујеш ли ме,

у ветру који ме носи,

у мирису пољског цвећа.

 

Изгубљен сам,

а сањам исти сан, 

као да знам,

као да знаш,

у твојим грудима куца моје срце.

 

Налазим те,

опет јако грлим,

не престајем да волим

и да љубим.