Прочитах два поста и онда...

Ово је коментар на пост Тужне и Биливера, хвала им на инспирацији...

 

..."Јесен може да постане чудна бајка, да кише падају капима кроз жуто лишће које се још увек држи и спорије враћа под тежином тако лаке капи која га погађа, да се измакнеш и да га само у тренуцима гледаш како се поново и поново враћа, да ти у подсвести веже неке мисли, врати стари сплет околности, да се подсетиш, и да као ја још синоћ у разговору са колегом одем годинама далеко... Има ту још доста, али опис је важан, некако је преширок, а пун и обавезан, јер ухватити неку сенку да остане мирна на једном месту није никада лако, али...је могуће.

Да, јесен је оборила прво лишће на земљу, не шушти и не крцка, мокро је, вуче се по асфалту, не претвара се у земљу, нема прелаза, непостоји преламање светлости, јер није пало на њу, не постаје део ње, бар не скоро, бар не док га киша не однесе, али постаће поново део светлости.

Ко ће га знати зашто је то добро, зашто је потребно разумети и везати све лепо, приметно, посвећено природи и њеној вечној бајки о животу: како је настао, како смо постали то што јесмо и зашто смо једни од других, између нас тако далеко, зашто се не разумемо и како су покидане те нити...толико простих, а тешких питања, а ја инспирисан Подсвешћу, Јесењом кишом која корача мојим срцем, градом из ког сам се вечерас вратио.

Ни две песме које сам скоро написао (одговор друге на прву) нису могле да изгубе жељу, потребу,порив да поново употпуним себе у једном дану у једној ноћи, да нешто кажем, па ето опет покушавам да урадим то.

Дотакли су ме ваши постови јер су везали две невидљиве нити које описујем, а да их и ја слабо видим и разумем, али покушаћу да их вежем речима, мада их више срцем човек осећа и везује, свако на свој, али сличан начин....

Тако кап која пада са неба, спушта се полако, као и наше мисли, затрпане, али ту негде из наше подсвести имају заједничку припадност условљену годишњим добом јесен-киша, емоцијама-потребом-тренутком у времену-осећајем припадности коју тражимо у загрљају кога тренутно немамо, који фали. Две потпуно различите сфере које се додирују и тиха преиспитивања која почињу док киша пада кроз крошње, а крв струји кроз вене, кораци по лишћу које ћути, одговори који сами ничу ћутке у гомили једног бујицом до другог донети, однети, очима јасно виђене ствари без чулног у склопу човека који то разумом види, али увек душом осећа.

Можда се нешто гаси када долази јесен, можда нешто сазрева и добија коначан облик, али можда је то само прелаз, одговор или једноставно потреба да земља добије воде, да усне пољубе друге или је то једноставно модерна бајка природе и нас у њој, у зачараном кругу, у простим покушајима да себе разумемо, питамо и другима приђемо, можда само тражимо наше тренутке у свом том лишћу и тим капљицама, можда је само реч можда права и једина реч смисао свега написаног, али осећам да ниво туге просто притисне мало јаче када са капљицом кише још један пожутели лист падне"...

Вероватно сам се изгубио у овим редовима, али остала је равнотежа у мени, у вама, да осећамо да је и у туги која се временом кроз капи јесење кише и нашој подсвести и преиспитивањима стално одржава љубављу коју преносимо, коју стичемо и коју морамо да чувамо.

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Испуњен сам љубављу и тугом,
срећом што уздише иза свакок ћошка,
временом које се мења,
морем и далеким обалама,
насмејаним лицима
и празним лукама,
Ма ко ће га знати,
још ветар дува у мојој глави,
али кад год станем,
кад год се окренем,
кад зажмурим
и поново отворим очи
свуда си ти
моја љубави.

Можда се зато без разлога плашим,
можда тугу сам од себе призивам,
можда си зашла дубоко под кожу.

Знам да те увек тражим и кад си ми близу,
у загрљају,
уз образ,
у пољупцу,
Никад довољно да сама реч изгуби потребу да се поново и поново каже.