Као суза у кристалу и љубав на крају

....Ако те поново сретнем у том граду где су моја осећања остала као суза у леду, невидљива, без боја, да ли ће кристал пући, и из твога ока можда сјај загрлити моје сломљено срце и празну сузу?

Ја не знам колико сам био јак и окренут леђима док је топот гласне тишине у мени

и иза мене вриштао сваким кораком, жмурећи и гледајући сенке што је крошња

кестена у порти беле цркве правила.

Да, и сенке су такође бежале, али су их моје очи сузама јуриле, а онда

су сузе снегом нестале, на прозору аутобуса у кристал се претвориле.

Тако је сигурна рука почела по први пут једном давно да дрхти.

Тако је љубав по први пут осетила пораз од једног бића.

Тако сам имао и нисам имао све.

Тако је одједном све постало узрок и последица, агрегатно стање мога срца постало

је хладна фузија".....

 

Овде сам добио напад филозофије или ти, љубав према мудрости... 

 

Не знам, нисама и не желим да будем опроштај у овом времену. 

Речи које пишем понекад прелију чашу туге која је на столу живота

обично ближа од оне са срећом.

 

Исто је делити срећу и тугу, ако је неузвраћена,

јер нема сагласности срца и тачке верности да остави печат једном времену.

 

Пролазност је опроштај залудним и онима што крате краће и говоре дуже,

јер залудан опроштај не тражи никад, а онај ко прича не живи у тишини вечности.

 

Човек се мења срцем, а мозак доживљава преображај речи које се врате од других.

Нико није слободан сам од себе и исто тако није заробљен својим срцем, 

мислима и телом, дух је онај који га чини слободним и заробљеним истовремено.

 

Не постоје вечне дилеме, већ категорије, нисам сасвим сигуран и то потврђујем?

Е овде сам пао из филозофије, тако је одлучило срце...

 

Поздрављам све који воле и који се спремају то да ураде, најбоља филозофија живота

је да искрено волите.