Као суза у кристалу и љубав на крају
....Ако те поново сретнем у том граду где су моја осећања остала као суза у леду, невидљива, без боја, да ли ће кристал пући, и из твога ока можда сјај загрлити моје сломљено срце и празну сузу?
Ја не знам колико сам био јак и окренут леђима док је топот гласне тишине у мени
и иза мене вриштао сваким кораком, жмурећи и гледајући сенке што је крошња
кестена у порти беле цркве правила.
Да, и сенке су такође бежале, али су их моје очи сузама јуриле, а онда
су сузе снегом нестале, на прозору аутобуса у кристал се претвориле.
Тако је сигурна рука почела по први пут једном давно да дрхти.
Тако је љубав по први пут осетила пораз од једног бића.
Тако сам имао и нисам имао све.
Тако је одједном све постало узрок и последица, агрегатно стање мога срца постало
је хладна фузија".....
Овде сам добио напад филозофије или ти, љубав према мудрости...
Не знам, нисама и не желим да будем опроштај у овом времену.
Речи које пишем понекад прелију чашу туге која је на столу живота
обично ближа од оне са срећом.
Исто је делити срећу и тугу, ако је неузвраћена,
јер нема сагласности срца и тачке верности да остави печат једном времену.
Пролазност је опроштај залудним и онима што крате краће и говоре дуже,
јер залудан опроштај не тражи никад, а онај ко прича не живи у тишини вечности.
Човек се мења срцем, а мозак доживљава преображај речи које се врате од других.
Нико није слободан сам од себе и исто тако није заробљен својим срцем,
мислима и телом, дух је онај који га чини слободним и заробљеним истовремено.
Не постоје вечне дилеме, већ категорије, нисам сасвим сигуран и то потврђујем?
Е овде сам пао из филозофије, тако је одлучило срце...
Поздрављам све који воле и који се спремају то да ураде, најбоља филозофија живота
је да искрено волите.
