Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге

Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге у нама.

Претвори нас у шкољке на морској обали живота.

А ветар кроз та тела дува, трагом неких сећања.

Испуњен са даљином твојих корака и близином твојих додира,

не одлазим, увек ти се враћам јер љубав нема потребу за објашњавањем,

и када је срећа и када је туга,

она је дубока и она је река,

тече свим мојим и твојим бићем.

 

Не знам по строфама да љубим,

али сваки део тела у коме твоја душа обитава

и у чијој коси ноћу лете свици 

мислима далеким и лептирима шарених крила 

чиним то лагано,

уморном руком уместо најфинијом свилом,

и уснама сувим јер жеђ престаје на твојим уснама,

а хладноћа на твојим образима.

 

Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге у нама...