Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге
Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге у нама.
Претвори нас у шкољке на морској обали живота.
А ветар кроз та тела дува, трагом неких сећања.
Испуњен са даљином твојих корака и близином твојих додира,
не одлазим, увек ти се враћам јер љубав нема потребу за објашњавањем,
и када је срећа и када је туга,
она је дубока и она је река,
тече свим мојим и твојим бићем.
Не знам по строфама да љубим,
али сваки део тела у коме твоја душа обитава
и у чијој коси ноћу лете свици
мислима далеким и лептирима шарених крила
чиним то лагано,
уморном руком уместо најфинијом свилом,
и уснама сувим јер жеђ престаје на твојим уснама,
а хладноћа на твојим образима.
Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге у нама...
