Nedelja, Januar 16, 2011
Само песма и мисао о њој
Делиш свет тугом својом
Гуташ сваки поглед мој
Не знаш докле су твоје границе самоће,
А моје руке стискаш као сунђер
Док се бујице пробијају преко бора
низ туђе лице,
теби је свеједно
промениће се
пролеће ил лето
свет је мало место
бисер свега што постоји,
прстен празног круга.
Кога познајеш
док луташ мојим мислима,
док је моје очи носе
као слику
као срећу,
зашто је ти тражиш
кроз моју јесен-моју зиму
ову песму?
Ја пружам твоје латице
да се рашире
да постану цвет
испод ока мог,
не могу те победити
ни преварити те,
али слагаћу твојим именом
само да ме она памти,
таква ниска бисера
исплетена мрежа
у сваком ћошку
око зажмури
погледи се искраду
да уме да дели
да уме да се сажали
да срце додир љубави поново осети,
судбино...лако ти било...
Не тако далеко, можда не и тако близу свуда око нас у тишини као зрно израста, тренутак непажње, код неког љубомора, а код неког страх. Без неког реда пратим људе на станици како нестрпљиво очекују превоз да им стигне, време које се из трена у трен мршти и мења, све је тмурно са по којом капи кише, а ветар са једног краја булевара на други пуста своја крила. И све то када се схвати на било који начин, неки од нас, а можда и сви своје зрно с муком носе.
Путујем тим улицама, пратим испрекидану линију судбине како је аутобус гута из трена у трен, кратке стајанке и већ после треће силазим на овој. Док се спуштам низ празну улицу мислим о њој како ме чека.
Čeka te ona
sama
čežnjiva
sanjiva
da probudiš u njoj
sve lepote
što ih za tebe
čuva
A osmeh broj sest?
Srecnica
veliki pozdrav
Да, занимљиво је то како се раскршћа и ушћа преплићу, готово поистовећују, а опет тако различита јесу. Поздрав.***
Сањарење, Мазоњегова, Тањана, Причалица
Хвала на коментарима
Све своје живот носи
и путеве и раскршћа која нам се указују и преплићу,
ја сам нашао прави....
Поздравко
