Тишина у немиру зиме

Пао је као и сваки до сада...

Из загрљаја...

Дахом твог уздаха...

Створен.. 

нестао дубоко...

низ литице где литице не постоје...

право на твоје и моје лице...

снег...

и сваки пољубац...

сећам се док бео... ПАДА..

Падам и ја...

Попут рањеног...попут самог...заборављеног...

у својој и твојој тешини...

грабим да ме што пре нема...

да нестаном топлотом твог и мог заборава...

Пахуља лична и безлична...страном твог и мог немира...

оивичена, тако тешка тако лака...

заувек ишчезла...сама.