Тишина у немиру зиме
Пао је као и сваки до сада...
Из загрљаја...
Дахом твог уздаха...
Створен..
нестао дубоко...
низ литице где литице не постоје...
право на твоје и моје лице...
снег...
и сваки пољубац...
сећам се док бео... ПАДА..
Падам и ја...
Попут рањеног...попут самог...заборављеног...
у својој и твојој тешини...
грабим да ме што пре нема...
да нестаном топлотом твог и мог заборава...
Пахуља лична и безлична...страном твог и мог немира...
оивичена, тако тешка тако лака...
заувек ишчезла...сама.
