ДАН ОБУКЕ

 

Некако све без реда и без сумње, јуче ме јутро изненади и ја се окренем на другу страну, а оно сипи киша по шатору, мислим хладно је и биће тешко данас. Устајем, облачим се умивам и себи кажем, ал како ће тек бити сутра. Бријем се и гледам друге, испијени, уморни и већ гладни, једноставно људи се тешко навикавају на логорске услове живота што мени није никад било тешко, знао сам шта сам хтео, мада сам и ја осећао да ово није баш тако како треба да буде, али ко га шиша сви смо ту и тако је свуда у нас, "Радо србин у војнике иде двојица га држе, а тројица вуку".


Војска је некад имала своју сврху и суштину и ја сам се тако васпитавао по старим традиционалним вредностима.

За време свог школовања на Војној Академији покушавао сам да нађем идола у неком од тамошњих официра, али узалудно. Ломио сам се више пута мање и једном сам преломио и потпуно променио начин размишљања, мука ме натерала. Не волим то што ми се десило, али и то је део одрастања и схватања. Схватао сам ја да је официр неко другачији од осталих, да је изабран у мноштву и да постоји неки специјални кодекс понашања, и да је то нешто узвишено и мени надам се достижно. Сећам се Ане Карењине, грофа Вроњског итд.

Сматрао сам да сваки официр мора да зна да плеше као у Сибирском берберину и да буде учтив и да има све оне особине и манире господина по којима би се разликовао од других.

Нажалост моји су идеали падали из дана у дан како је време пролазило, али ми сами који смо се дружили, један другог смо гурали, бодрили и били упорни. Ја сам нашао себи пример и рекао да желим да будем макар мало сличан свом класићу Марку и мислим да сам успео делимично.

Исто тако решио сам да се не мењам више и да ћу увек гледати човека у човеку, и да ћу више ценити оног простодушног него билоког другог јер овај носи душу у очима.

Такође никад нећу окренути леђа људима који верују у мене. Даћу им много више него што они мени дају и бићу им увек узор и кад ми буде много тешко, али ћу у њиховим очима остати најачи и кад то више неће требати.

Прође бријање, обедовање, сачеках трубу преко разгласа да крене јутарња смотра изађох пред људе стадох мирно са погледом у заставу која се пење.

Сви као један исти и мирни стојимо док свира и гледамо у наше парче неба, а она се вијори на ветру и маше облацима. Утихну разглас и нас тројица командира чете изађосмо три корака пред строј, командом раздвоји смо прву од друге врсте и наредисмо комадирима шта даље да раде уз нашу контролу и смернице.

Кренуло је подешавање и затезање опреме на војницима, контрола и провера личног изгледа и знања и напокон команда и кренусмо на обуку.....

 

 

ЗАХВАЛНОСТ

Она је нешто што ће увек вредети и постојати,

она ће увек бити наш почетак, а ми њен крај.

Она ће нас увек волети, а ми ћемо је вечно чувати,

њу ћемо звати мајко, а њега оче.

Од њих ћемо учити, а за њих ћемо расти.

Од њега ћемо живети, јер он ће хлеб доносити.

Као он и ми ћемо сутра радити па ћемо имати.

По њиховој слици ми ћемо живот разумети.

 

Приђох јој

Можда се сада смејеш,

а можда се и грејеш,

руком неког крила,

анђела што лети.

А опет можда си ту

и можда ово читаш.

 

Учиних први корак ил два,

додуше можда трапава,

али искрена.

 

Приђох јој кад је била најлепша.

 

КРАЈ