Petak, Februar 29, 2008

ДАН ОБУКЕ

 

Некако све без реда и без сумње, јуче ме јутро изненади и ја се окренем на другу страну, а оно сипи киша по шатору, мислим хладно је и биће тешко данас. Устајем, облачим се умивам и себи кажем, ал како ће тек бити сутра. Бријем се и гледам друге, испијени, уморни и већ гладни, једноставно људи се тешко навикавају на логорске услове живота што мени није никад било тешко, знао сам шта сам хтео, мада сам и ја осећао да ово није баш тако како треба да буде, али ко га шиша сви смо ту и тако је свуда у нас, "Радо србин у војнике иде двојица га држе, а тројица вуку".


Војска је некад имала своју сврху и суштину и ја сам се тако васпитавао по старим традиционалним вредностима.

За време свог школовања на Војној Академији покушавао сам да нађем идола у неком од тамошњих официра, али узалудно. Ломио сам се више пута мање и једном сам преломио и потпуно променио начин размишљања, мука ме натерала. Не волим то што ми се десило, али и то је део одрастања и схватања. Схватао сам ја да је официр неко другачији од осталих, да је изабран у мноштву и да постоји неки специјални кодекс понашања, и да је то нешто узвишено и мени надам се достижно. Сећам се Ане Карењине, грофа Вроњског итд.

Сматрао сам да сваки официр мора да зна да плеше као у Сибирском берберину и да буде учтив и да има све оне особине и манире господина по којима би се разликовао од других.

Нажалост моји су идеали падали из дана у дан како је време пролазило, али ми сами који смо се дружили, један другог смо гурали, бодрили и били упорни. Ја сам нашао себи пример и рекао да желим да будем макар мало сличан свом класићу Марку и мислим да сам успео делимично.

Исто тако решио сам да се не мењам више и да ћу увек гледати човека у човеку, и да ћу више ценити оног простодушног него билоког другог јер овај носи душу у очима.

Такође никад нећу окренути леђа људима који верују у мене. Даћу им много више него што они мени дају и бићу им увек узор и кад ми буде много тешко, али ћу у њиховим очима остати најачи и кад то више неће требати.

Прође бријање, обедовање, сачеках трубу преко разгласа да крене јутарња смотра изађох пред људе стадох мирно са погледом у заставу која се пење.

Сви као један исти и мирни стојимо док свира и гледамо у наше парче неба, а она се вијори на ветру и маше облацима. Утихну разглас и нас тројица командира чете изађосмо три корака пред строј, командом раздвоји смо прву од друге врсте и наредисмо комадирима шта даље да раде уз нашу контролу и смернице.

Кренуло је подешавање и затезање опреме на војницима, контрола и провера личног изгледа и знања и напокон команда и кренусмо на обуку.....

 

 

[Odgovori]

A ja te nikada ne bih dovela u vezu sa vojskom,ne znam zasto.

Comment by principessa78 (03/01/2008 01:35)

[Odgovori]

Ne bih ni ja :))

Comment by tuzna (03/01/2008 02:10)

[Odgovori]

Ni ja...eto koliko se predrasuda može steći na osnovu zanimanja. Da si mi a početku blogovanja rekao da imaš zanimanje vezano za vojsku, ja bih mislila dda si jedan od onih krutih i uštrogoljenih tipova kakva je većina onih koje poznajem.

Comment by biljana (03/01/2008 09:30)

[Odgovori]

,,Ne kradi devojku vojniku,, reči su jedne pesme.
Te neke predrasude o akademcima , oficirima . provlače se iz nekih lošijih vremena. Ipak sada je sve drugačije , poznajem puno ljudi tih profesija i tako su različiti da ih više ne gledam onim očima kao nekada. Da , deluju mi jako pozitivno.

Comment by vladica (03/01/2008 09:59)

[Odgovori]

U Sibirskom berberinu je sve tako lepo i romanticno. Ako se ti zaista spremas za nekog oficira, mislim da ima nade za nasu vojsku. Unesi svoj duh vojnicima i vojska ce nam biti divna!

Comment by Pinokio (03/01/2008 10:02)

[Odgovori]

ima nade, ima nade i za ovu zemlju. za ostatak komentara potpisujem skoro sve ispred.
Prijatno!

Comment by domacica (03/01/2008 10:51)

[Odgovori]

Хвала пријатељи на овако лепим коментарима.
Иначе академију сам завршио `99, сада сам капетан и радим у Крагујевцу.
Обучавао сам војнике везисте у Ужицу 7 година и могу Вам рећи да сам од њих доста тражио, али то за већину није било много ако су од куће понели домаће васпитање, што је нажалост чак и код одраслих сада реткост. Са многима од њих сам идаље у контакту пошто више не радим са војницима, већ се бавим канцеларијским послом.
Могу Вам рећи да је било стварно тешко, али човек се сећа лепих ствари ружне заборавља.Слога и јединство то је оно што највише ценим и поштујем. Када се сетим колико ми је било пријатно радити у чети са 12 старешина којима сам командовао, сви смо били млади и пуни снаге и елана, жељни правилног и поштеног доказивања. Просек година био је 23, једино нам је кварио сквор заћа са његових 45, али младост без искуства није ништа могла да уради, зато сам му много пута захвалио за савете које је делио. Али о томе ћу Вам причати други пут.
Иначе сви ми овде имамо Више душе него професије којима се бавимо, удахнемо слово и изађе реч.

Comment by krilaandjela (03/02/2008 21:53)

[Odgovori]

i udahnu ti nama nešto izuzetno lepo.
direktno u srce.
nhe znam da li je reč ili proleće, ali greje.
Prijatno!

Comment by domacica (03/02/2008 21:58)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me