Чаролија звана љубав
Читао сам са твојих усана пољупце
док су очи пустале погледе
на дивне беле руке
око твог-мог врата
и нисам сањао
само сам те јаче грлио
и нисам маштао
само сам те више љубио.
Баш ту, где и крај зна за почетак
беше једно сећање
одвећ прелепа бајка
урезана у рам успомена,
саткана од кишних капи
исплетених суза
свих непостојећих матерјала
и тканина,
али откуцајем срца жива-незаборављена.
Среле су рано две немирне реке
два супротна света
улила све своје у једно да порасте
да тече својом реком живота.
Он
Имао је високо чело
очи далеких погледа
заљубљен у звезде и пространство,
Она
Имала је нежну кожу
топле образе
и вечну жељу привржености,
Син
Такав какав од њих
истим очима и жељама вођен
неухватљив-незадржив,
а топао и мио тренутком богатства које ти подари.
