Тачка за све нас који осећамо
Данас ћу постати тачка, решио сам само тако.
Подне је чекало да обасја други део аута-хаубу.
Смејао сам се у себи док сам гледао како Сунце премешта свој сјај.
Улица је била мирна, тек по неки бициклиста и пролазник.
Ништа ми није сметало да у тој тишини постанем тачка.
Ћутао сам и мислио, а мисли су долазиле све више и више.
Све је тако једноставно, а узбуркано, на први поглед миран сам, стојим.
Идаље се размишљам и премишљам, неусредсређујем се много идаље лутам.
У једном тренутку мисли се зауставише на њу, постадох тачка.
Имали ова прича наравоученије?
Мислим да има и да га сви видимо...без обзира колико јуримо, летимо, колико желимо,
ми се само једном увек вратимо, свесно или несвесно, а то је...Љубав
Тамо где се рађаш у тишини затворених очију
луташ по нежним меким уснама
румениш образе и знојиш дланове
тамо је тачка наше љубави.
Можда само тренутак без инспирације
Ето тако,
неко реч претвори у снове,
неко смисли нешто друго
скоро идентично
наизглед прелепо
нестварно,
достижно само сенком стварности
која нам се деси у трену.
Ето тако,
описна оцена
изражене садашњости
на нашим лицима
има просту пролазност,
ето тако...
Ето тако
кад год и како кад,
понекад,
па и сад,
чекамо, чекамо
да наиђа па да прође
та наша пролазност.
Деси се
у тој пролазности
и нешто лепо што се упамти,
меморише,
да се незаборави.
Ето тако
и део наше музике
својим почетком
и својим крајем
обележи ту нашу пролазност.
Највише од свега
у њој оживе
и остану слике пролазности,
гледаш их занимљиво,
сећаш се...
...Ето тако просто и пролазно....
