Тачка за све нас који осећамо

Данас ћу постати тачка, решио сам само тако.

Подне је чекало да обасја други део аута-хаубу.

Смејао сам се у себи док сам гледао како Сунце премешта свој сјај.

Улица је била мирна, тек по неки бициклиста и пролазник.

Ништа ми није сметало да у тој тишини постанем тачка.

Ћутао сам и мислио, а мисли су долазиле све више и више.

Све је тако једноставно, а узбуркано, на први поглед миран сам, стојим.

Идаље се размишљам и премишљам, неусредсређујем се много идаље лутам.

У једном тренутку мисли се зауставише на њу, постадох тачка.

 

Имали ова прича наравоученије?

 

Мислим да има и да га сви видимо...без обзира колико јуримо, летимо, колико желимо,

ми се само једном увек вратимо, свесно или несвесно, а то је...Љубав

 

Тамо где се рађаш у тишини затворених очију

луташ по нежним меким уснама

румениш образе и знојиш дланове

тамо је тачка наше љубави.

Можда само тренутак без инспирације

Ето тако,

неко реч претвори у снове,

неко смисли нешто друго

скоро идентично

наизглед прелепо

нестварно,

достижно само сенком стварности

која нам се деси у трену.

 

Ето тако,

описна оцена

изражене садашњости

на нашим лицима

има просту пролазност,

ето тако...

 

Ето тако

кад год и како кад,

понекад,

па и сад,

чекамо, чекамо

да наиђа па да прође

та наша пролазност.

 

Деси се

у тој пролазности

и нешто лепо што се упамти,

меморише,

да се незаборави.

 

Ето тако

и део наше музике

својим почетком

и својим крајем

обележи ту нашу пролазност.

 

Највише од свега

у њој оживе 

и остану слике пролазности,

гледаш их занимљиво,

сећаш се...

 

...Ето тако просто и пролазно....