Дах Београда

Дође време да се ветар заглави у јарбол белог плиша насликане барке мирном руком љубави. И тек, али тек по неки дрхтај срамежљивог пољупца, па баш некако оно слатко из даљине у твоје образе, на твоје вреле усне, заврши... Ко ће га знати између редова, пољем младих цветова у речима, ситно заобљеним словима, смешак испод увојака...Знам, знам само ја и ти моја заљубљена. У мојој песми у мојим сновима, извезена јавом, жеља претворена, понешена, отворена љубав загрљена и пролећем опијена. Пут у даљини, а даљина близином срца и власи косе меке као свила, ту поред мене у мирису твојих додира. Ех да је душа сат од стакла и сломљеног огледала, комадићем сваког откуцаја и крајичком ока у мени вечно расута, да је скупљам и огледам се тренутком вечности у сваком твом погледу док сијаш милионом расутих зевздица у мени. Мост туге у овој ноћи спорије прелазим, чекам да се светла погасе, да остане само шум реке поред Београда, кружим погледом у звезде тражећи моју сјајну, најсјајнију. Ушће, а на ушћу брод плови, тако мирно и непомично као насликана барка мирном руком љубави. Тако сам лако повезан у мрежу наше љубави и наше туге, недостајеш у срцу што куца временом заробљених ветрова у јарбол белог плиша насликане барке мирном руком љубави.