...Твојим жељама вођен
Пут Сунца и тихе реке
бистрог ока преко Мораве,
у једној кући на пола хоризонта
око склопи соколе.
Ветар да будем,
поглед да изгубим,
у твоје срце
слатке снове да оставим.
А оставићу све
туђе светове,
да бар на трен
усана врелих
пољупце добијем.
Признајем,
срце своје продајем
за тебе,
за све твоје додире.
Твојим сам жељама вођен
до краја,
и увек мало ближе
до раја.
О дану живота
Ноћ је разбила стакло мојих осећања, окренула се даном кише и облака на мене, зар је свет био тако стабилан претходног тренутка, у неку руку сигуран и чист. Погледом сваког пролазника ивице зграда, прозори и кровови кућа скупљали су капи воде. Не знам, а знам да ходам истом улицом, булеваром испод крошњи кестена, ма не знам да ходам танком линијом среће и туге, љубави коју носим.
Пут мојих руку ка твом лицу, образи меки, а усне твоје љубави пуне грле ми душу. Како се слике стапају у глави, а ја још увек ходам, јао трчим за бусом.
Осећам се тако урбано у овој великој кошници, Београду са свим својим различитостима у очима људи, видим сенке које се саплићу и осмехе који се прескачу, није све у времену да се стигне, уради и заборави.
Нема трагова на прозору поред мене, само ушће река и корито испуњено водом, много је бродова уз обалу везано својом судбином.
Излазим са картом, није била представа, али се сваког дана купује и очекује премијера, мада је лоше ово ГСП позориште свуда.
Ето ме на степеницама, пењем се полако и пребацујем киши сада када је престала, пакујем речи, повезујем људе, мислим о храни и кревету, а онда?
Е, а онда сан неће доћи, кревет је тврд, и пуно свега тога и ничега до правог правцатог разлога и узрока, фалиш ми ти.
Пут мојих руку ка твом лицу, образи меки, а усне љубави пуне да грле ми душу.
Сва ми је срећа у теби, схватам потребу јачом од живота, живим да одем и да дођем. Окрећем се у круг, а круг са коцком леда топи моје снове у време. Време опет својим током у кориту кише, дана, ноћи, бродови везани својом судбином на ушћу, а весели дечачић се смеши са обале реке.
