Нешто у себи из разговора

Које је боје небо твоје душе путниче љубави? Крилима бежиш у песми, а причом течеш као река, Стапаш се са планином на хоризонту, у ноћима путујеш до месеца, које је боје твоја душа? Постављам питања, а плешем прстима по сликама, ниједена тако необична, упечатљива. Небо није твоја граница, задиреш високо и дубоко, шириш се као ваздух и постајеш магла мог немира. Шта ћу ти рећи, сред нашег разговора очима? Понекад сам празан изразом лица, тренутком туге, понекад сам близу превише да се поверује, уистину путујем као и време, пратим себе у својим жељама и њу срцем, верујем да смо заједно у средини приче која живи. Јастук под главом мени бежи, који је твој ослонац? Опет трептај твојих крила путниче љубави врати ми мисли на њу. Свет је неком шаренилу цвећа сличан, људи латицама, а деца пчелама. Чему смо ти и ја на клупи слични путниче љубави? Који је облак оставио плес на твом небу да га гледаш? Обликом си сличан детету које се игра, испуњен формом моје маште, баш тако да осетим да те познајем дуго. Зашто би се померао када можеш да нестајеш и да се појављујеш, свуда си око нас и око ње. Савест је твоја сестра које се плашиш, увек је конкретна и чврсто стоји на земљи, путује само истином и верна је њој самој, а и старија је изгледа. Досадио сам ти питањима, време је да заспим, а ти да одлетиш шапатом љубави до ње...