А вапај празног живот не чује
Нема те у огледалу душе
да загрејеш снове
да залуташ путем маште
да пробудиш будног
да чекаш и дочекаш
мој повратак.
У сликама суза низ тело
падају дубоко успомене
по поду се шире
у мраку још увек живе.
Не играј се самном вечности
нећу је имати
ни као млад
ни као стар
на трен.
Изгорећу као свака искра бића
у тами твоје светлости
звездо моје смрти.
Стиховима што беху живот
латице бескраја моје душе
пустићеш да вене време
из очију сенке
кроз кожу бледило црне свиле
док преде ветар
у празни капут туге
што се путем вуче.
Ево ту где и овај глас
вири из песме,
где се завршава
тишином извора капи слане росе
осетићеш вапај,
....а вапај празног
....живот не чује.
