Трептај једног лептира
Реч, као у човека
језик једног
и душа бића твога.
Познајеш обрисе годишњих доба,
годове пребројане храпавим прстима
и лулом дима скривених мириса.
Све то на пропланку ливаде испод свода оближњих облака и засталог плаветнила.
Не знам колико је живот крив, али га кривити смем и несмем.
Истог је немира крв мог свемира што држи заробљену душу да дише у трзајима. Тек по нека звезда светлуца из шареног мрака.
Опет ми гураш ветар у крила и шириш плућа дахом пролећа. Доћи ће лето, јесен и зима и опет ти.
Савки пут звиждук иза леђа,
саплети се осмехом мојих корака
и дочекај ме пољупцима.
Моја си вечност и река, течеш понором моје душе,
уливаш се у сваки кутак самоће, окрећеш воденице измишљен точак.
Машта си у мојим очима, а ја срећа по твојим длановима.
Знојим се када те грлим, а тресем када одлазим.
Шуми, планина кроз лишће на ветру, а цветови склапају латице,
одлазиш када сам те упознао,
долазиш и пре одласка,
шта је то свитање зоре човека
питао бих мудро на Сунцу,
шта си ти
испод ових крила,
испод ових свилених скута,
испод своје меке коже,
и поред сваког откуцаја,
шта си ти?
Ово је вече бајком претворено,
жеља у твом загрљају
осмишљена
тако мала,
а тако богата.
Срећан сам,
а срећа у очима и рукама
испуњена,
обећања,
никад изневерена.
Колико је само плодова овај живот за нас родио,
колико смо се временом заборавили,
колико је нас остало у сенци љубави,
сети се, колико....
....а трен је сачекао минут, минут је прешао у сат, сат је заспао у ноћ, а ноћ је родила дан. Дан је жмирнуо у месец, а 12 месеци испунило годину, а година променила 4 доба и из сна се лептир поново пробудио.
