Трептај једног лептира

Реч, као у човека

језик једног

и душа бића твога.

 

Познајеш обрисе годишњих доба,

годове пребројане храпавим прстима

и лулом дима скривених мириса.

Све то на пропланку ливаде испод свода оближњих облака и засталог плаветнила.

Не знам колико је живот крив, али га кривити смем и несмем.

Истог је немира крв мог свемира што држи заробљену душу да дише у трзајима. Тек по нека звезда светлуца из шареног мрака.

Опет ми гураш ветар у крила и шириш плућа дахом пролећа. Доћи ће лето, јесен и зима и опет ти.

Савки пут звиждук иза леђа,

саплети се осмехом мојих корака

и дочекај ме пољупцима.

Моја си вечност и река, течеш понором моје душе,

уливаш се у сваки кутак самоће, окрећеш воденице измишљен точак.

Машта си у мојим очима, а ја срећа по твојим длановима.

Знојим се када те грлим, а тресем када одлазим.

Шуми, планина кроз лишће на ветру, а цветови склапају латице,

одлазиш када сам те упознао,

долазиш и пре одласка,

шта је то свитање зоре човека

питао бих мудро на Сунцу,

шта си ти

испод ових крила,

испод ових свилених скута,

испод своје меке коже,

и поред сваког откуцаја,

шта си ти?

Ово је вече бајком претворено,

жеља у твом загрљају

осмишљена

тако мала,

а тако богата.

Срећан сам,

а срећа у очима и рукама

испуњена,

обећања,

никад изневерена.

Колико је само плодова овај живот за нас родио,

колико смо се временом заборавили,

колико је нас остало у сенци љубави,

сети се, колико....

....а трен је сачекао минут, минут је прешао у сат, сат је заспао у ноћ, а ноћ је родила дан. Дан је жмирнуо у месец, а 12 месеци испунило годину, а година променила 4 доба и из сна се лептир поново пробудио.