Туга и љубав

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Нема снаге у ветру, нема топлине у мраку,

ни руке твоје да додиром моју слабост смири.

 

Нема светлости у зори ока мог,

ни по пољима жита.

 

Нема твојих корака

нити твоје сенке,

нема пољубаца,

а нема ни загрљаја.

 

Душе нам се скриле.

 

Туго моја како си тешка,

ти руке немаш,

а давиш ме јако,

ти облик немаш,

а трајеш полако,

ти ћутиш,

а ја вапај после бола пуштам.

 

Ипак си сама без сенке

ко што ћу и ја бити

када од мене одеш.

 

Туго, нећу те никад заволети

ко што заволех њу.

 

Ти можеш у мени да плачеш

попут ситне кише

низ образе бледе,

да ме изнутра гориш,

да ме не штедиш.

 

Ти ћеш ме имати вечно

у забораву времена,

а ја, ја ћу се једном

насмејати у инат теби

и тад ћу отићи.

 

Ипак туго моја,

сродићеш се поред мене

као пас поред луталице.

 

Венуће цвеће као и наше руке,

пустаћеш суво корење дубље,

ја ћу те идаље чувати

иако наопако растеш у мени.

 

Бићу ти пријатељ када непријатеља немаш.

 

Сада туго моја мало одмори,

окрени ми леђа,

зажмури у мраку,

сачекај росу,

успавана буди у мојој коси

и седи полако.

 

Ви моје очи што звезда светлост тражите сада,

немојте снити

јер ни она снити неће.

 

Узбуркан талас плиме и осеке,

мириса мора и боје јасмина,

сада на њеним уснама утеху

моје усне траже.

 

Ниси далеко испод овог свода,

најфинијом свилом,

песмом славуја

и крилима лептира

у мојим грудима заточена,

љубави.

 

Куцаш спорије,

ослушкујеш тугу

и она ослушкује тебе.

 

Плашим се да те не изгубим.

 

Сада сам сигуран,

волети је лако,

а живети тешко,

срећан сам у својој туги,

а исто толико богат,

док је део тебе у мени остао да куца.

 

Све се мења

све нам пролази

реком без повратка,

и птице изнад нас идаље лете

и дете постане човек,

а човек да постане детете

то никад.

 

Љубави сад кад је туга преварена,

заварана својом лепотом,

тешким речима,

рећи ћу ти у поверењу,

а ти се насмеј њеним осмехом..........................