Туга и љубав
Нема снаге у ветру, нема топлине у мраку,
ни руке твоје да додиром моју слабост смири.
Нема светлости у зори ока мог,
ни по пољима жита.
Нема твојих корака
нити твоје сенке,
нема пољубаца,
а нема ни загрљаја.
Душе нам се скриле.
Туго моја како си тешка,
ти руке немаш,
а давиш ме јако,
ти облик немаш,
а трајеш полако,
ти ћутиш,
а ја вапај после бола пуштам.
Ипак си сама без сенке
ко што ћу и ја бити
када од мене одеш.
Туго, нећу те никад заволети
ко што заволех њу.
Ти можеш у мени да плачеш
попут ситне кише
низ образе бледе,
да ме изнутра гориш,
да ме не штедиш.
Ти ћеш ме имати вечно
у забораву времена,
а ја, ја ћу се једном
насмејати у инат теби
и тад ћу отићи.
Ипак туго моја,
сродићеш се поред мене
као пас поред луталице.
Венуће цвеће као и наше руке,
пустаћеш суво корење дубље,
ја ћу те идаље чувати
иако наопако растеш у мени.
Бићу ти пријатељ када непријатеља немаш.
Сада туго моја мало одмори,
окрени ми леђа,
зажмури у мраку,
сачекај росу,
успавана буди у мојој коси
и седи полако.
Ви моје очи што звезда светлост тражите сада,
немојте снити
јер ни она снити неће.
Узбуркан талас плиме и осеке,
мириса мора и боје јасмина,
сада на њеним уснама утеху
моје усне траже.
Ниси далеко испод овог свода,
најфинијом свилом,
песмом славуја
и крилима лептира
у мојим грудима заточена,
љубави.
Куцаш спорије,
ослушкујеш тугу
и она ослушкује тебе.
Плашим се да те не изгубим.
Сада сам сигуран,
волети је лако,
а живети тешко,
срећан сам у својој туги,
а исто толико богат,
док је део тебе у мени остао да куца.
Све се мења
све нам пролази
реком без повратка,
и птице изнад нас идаље лете
и дете постане човек,
а човек да постане детете
то никад.
Љубави сад кад је туга преварена,
заварана својом лепотом,
тешким речима,
рећи ћу ти у поверењу,
а ти се насмеј њеним осмехом..........................
