Ето опет...

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Ето....

ти луташ као свако скривено срце, жељом љубави поведено до граница стварности бића којем тежиш. Опточиш тиркизом небеско плаветнило, зарумениш све пољане, оставиш хоризонте у води, а сузе претвориш у топле кише.

Како те је тугом волети тешко, а лако нам се она прикраде...

Опет...

Пружаш руке ка земљи, лицу наше мајке, кожи испуцалој од времена и самоће по којој остављасмо трагове наших путева.

Подижеш поглед ка небу, оцу који нас остави тражећи ново Сунце, нову земљу и хлеб за све нас.

Дишеш плућима наших шума, таласаш ветром врхове планина и наших понора кроз корита реке, што нас раздвајају.

Знам, чекаш да падну топле кише, сузама нашим умивени трагови љубави.   

Могла би даље да луташ, да се обликом природе у свему огледаш,

Могла би, али си ти део ње, а она део тебе, заједно сте у струји која вијуга ка вечности.