Треперим у ветру
По која кап сузе на уснама из очију које испраћају лето, спуштеном руком држе се за успомену, а јесен краде ветру мирисе цвећа, дрхти ово срце док трепере крила живота.
Именом се твојим препознах,
у гласу,
у трену,
у овом светлу,
по ко зна који пут,
испрекидана прича,
једна сенка
и једна љубав
поново
као суза на уснама
мирис руже боје пурпура.
Тако те је лако љубити,
будити се у твом загрљају и
паперјастим осмех твог лица
растеривати магловита јутра
и кишне облаке,
а опет,
тако те је тешко задржати
близу,
да дишеш и куцаш
место мог срца.
Прођем трагом сећања између ноћи у мају и јутра на твом рамену, сенком се насмејем као да још увек будим твоје око, твоје усне и додиром умивам твоје тело.
Исто је срце застало да куца,
истом се мимиком
ход дечака по киши
претворио у сан
једног мушкарца.
Време је у мени и теби
поново овом кишом
вратило наше наде,
изгубљене снове
и сва наша буђења
пре свитања.
О како је велики страх
што расте у мени,
испрекиданом мрежом рибара
ухваћен празним таласом.
Насукан на обале живота
длановима пуних песка,
а о чима у једној шкољки
збуњен чекам
откуцај свог живота.
