Туга и Љубав

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

 

Нема снаге у ветру, нема топлине у мраку,

ни руке твоје да додиром моју слабост смири.

 

Нема светлости у зори ока мог,

ни по пољима жита.

 

Нема твојих корака

нити твоје сенке,

нема ни пољубаца,

ни загрљаја.

 

Душе нам се скриле.

 

Туго моја како си тешка,

ти руке немаш,

а давиш ме јако,

ти облик немаш,

а трајеш полако,

ти ћутиш,

а ја вапај после бола пуштам.

 

Ипак си сама без сенке

ко што ћу и ја бити

када од мене одеш.

 

Туго, нећу те никад заволети

ко што заволех њу.

 

Ти можеш у мени да плачеш

попут ситне кише

низ образе бледе,

да ме изнутра гориш,

да ме не штедиш.

 

Ти ћеш ме имати вечно

у забораву времена,

а ја,

ја ћу се једном

теби у инат,

осмехом детета

ругнути тада,

и онда отићи,

Ипак туго моја,

сродићеш се поред мене

као пас поред луталице.

 

Венуће цвеће као и наше руке,

пустаћеш суво корење дубље,

ја ћу те идаље чувати

иако наопако растеш у мени.

 

Бићу ти пријатељ када непријатеља немаш.

 

Сада туго моја мало одмори,

окрени ми леђа,

зажмури у мраку,

сачекај росу,

успавана буди у мојој коси

и седи полако временом

што боре спрема

свима нама,

па и теби

без реда.

 

Ви моје очи

што од звезда

светлости тражите сада,

немојте снити,

јер ни оне снити неће.

 

Узбуркан талас плиме и осеке,

мириса мора и боје јасмина,

сада на њеним уснама утеху

моје усне траже.

 

Ниси далеко,

испод овог свода,

најфинијом свилом

песмом славуја

и крила лептира

у мојим грудима заточена,

сама,

именом својим,

Љубави.

 

Куцаш спорије,

ослушкујеш тугу

и она ослушкује тебе.

 

Плашим се да те не изгубим.

 

 

Сада сам сигуран,

да,

волети је лако,

живети целим бићем

тешко

је.

 

Можда сам срећан у својој туги,

можда несвесно богат

њеном самоћом,

ходницима

белог и празног,

а опет,

док је део тебе у мени остао да куца,

ЈА,

осећам живот

венама да тече.

 

Све се мења

све нам пролази

реком без повратка,

и птице изнад нас

идаље лете,

и дететов

осмех из плача прерасте

и постане човек,

а човек да постане детете

тежи одувек.

 

Љубави,

сада када је туга преварена,

заварана својом лепотом,

тешким речима,

предворјем раја и пакла,

на самом почетку живота,

кораку до сна,

росом цвета зоре

што Сунцем нестаје,

рећи ћу....,

а ти се само

насмеј њеним осмехом,

ако је и он тако тих

у овој даљини

од мене до тебе,

спојен нити танке струне виолине

штојош понекад осетим у мраку.

 

Волим те и сијам изнутра,

кријем, ал сакрити њену љубав

умети никада нећу.

 

Тако је бистра и чиста у овој јави

покривена даљином блискости

мојих и њених образа,

увек загрејана у хладној ноћи.

 

Руком својом љубави у мраку крени

спрам звезда ка мени успавај месец,

чувара нашег

тајну му повери......

 

Испрекидана песма

од хиљаду парчади

оштрог стакла

светлуцаће по стази

која се губи далеко.

Прстима по белим чашавима

скидаш сене мојих и твојих уздаха.

 

Иста си у сваком огледалу

где моје очи виде срцем

твоје лице, твоје усне....

 

Будан из прикрајка ослушкујем

промену времена,

промену годишњих доба,

смену облака, кише и Сунца.

На мени остају трагови,

изнутра чист,

једном рођен,

припадам само теби.

 

Само сада,

могу бити твоја сенка

која се понекад склупча,

а понекад задрхти од страха.

 

Нема облика, нема мириса,

већ само трептај душе

и осећаја,

у рукама,

на уснама

испод загрљаја,

у погледу,

у кестен очима,

само у нама.

Туга и Љубав

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

 

Нема снаге у ветру, нема топлине у мраку,

ни руке твоје да додиром моју слабост смири.

 

Нема светлости у зори ока мог,

ни по пољима жита.

 

Нема твојих корака

нити твоје сенке,

нема ни пољубаца,

ни загрљаја.

 

Душе нам се скриле.

 

Туго моја како си тешка,

ти руке немаш,

а давиш ме јако,

ти облик немаш,

а трајеш полако,

ти ћутиш,

а ја вапај после бола пуштам.

 

Ипак си сама без сенке

ко што ћу и ја бити

када од мене одеш.

 

Туго, нећу те никад заволети

ко што заволех њу.

 

Ти можеш у мени да плачеш

попут ситне кише

низ образе бледе,

да ме изнутра гориш,

да ме не штедиш.

 

Ти ћеш ме имати вечно

у забораву времена,

а ја,

ја ћу се једном

теби у инат,

осмехом детета

ругнути тада,

и онда отићи,

Ипак туго моја,

сродићеш се поред мене

као пас поред луталице.

 

Венуће цвеће као и наше руке,

пустаћеш суво корење дубље,

ја ћу те идаље чувати

иако наопако растеш у мени.

 

Бићу ти пријатељ када непријатеља немаш.

 

Сада туго моја мало одмори,

окрени ми леђа,

зажмури у мраку,

сачекај росу,

успавана буди у мојој коси

и седи полако временом

што боре спрема

свима нама,

па и теби

без реда.

 

Ви моје очи

што од звезда

светлости тражите сада,

немојте снити,

јер ни оне снити неће.

 

Узбуркан талас плиме и осеке,

мириса мора и боје јасмина,

сада на њеним уснама утеху

моје усне траже.

 

Ниси далеко,

испод овог свода,

најфинијом свилом

песмом славуја

и крила лептира

у мојим грудима заточена,

сама,

именом својим,

Љубави.

 

Куцаш спорије,

ослушкујеш тугу

и она ослушкује тебе.

 

Плашим се да те не изгубим.

 

 

Сада сам сигуран,

да,

волети је лако,

живети целим бићем

тешко

је.

 

Можда сам срећан у својој туги,

можда несвесно богат

њеном самоћом,

ходницима

белог и празног,

а опет,

док је део тебе у мени остао да куца,

ЈА,

осећам живот

венама да тече.

 

Све се мења

све нам пролази

реком без повратка,

и птице изнад нас

идаље лете,

и дететов

осмех из плача прерасте

и постане човек,

а човек да постане детете

тежи одувек.

 

Љубави,

сада када је туга преварена,

заварана својом лепотом,

тешким речима,

предворјем раја и пакла,

на самом почетку живота,

кораку до сна,

росом цвета зоре

што Сунцем нестаје,

рећи ћу....,

а ти се само

насмеј њеним осмехом,

ако је и он тако тих

у овој даљини

од мене до тебе,

спојен нити танке струне виолине

штојош понекад осетим у мраку.

 

Волим те и сијам изнутра,

кријем, ал сакрити њену љубав

умети никада нећу.

 

Тако је бистра и чиста у овој јави

покривена даљином блискости

мојих и њених образа,

увек загрејана у хладној ноћи.

 

Руком својом љубави у мраку крени

спрам звезда ка мени успавај месец,

чувара нашег

тајну му повери......

 

Испрекидана песма

од хиљаду парчади

оштрог стакла

светлуцаће по стази

која се губи далеко.

Прстима по белим чашавима

скидаш сене мојих и твојих уздаха.

 

Иста си у сваком огледалу

где моје очи виде срцем

твоје лице, твоје усне....

 

Будан из прикрајка ослушкујем

промену времена,

промену годишњих доба,

смену облака, кише и Сунца.

На мени остају трагови,

изнутра чист,

једном рођен,

припадам само теби.

 

Само сада,

могу бити твоја сенка

која се понекад склупча,

а понекад задрхти од страха.

 

Нема облика, нема мириса,

већ само трептај душе

и осећаја,

у рукама,

на уснама

испод загрљаја,

у погледу,

у кестен очима,

само у нама.