Из фиоке успомена

Шетам по својим мислима као по фиокама, испрекидано отварам сваку и остављам до пола да вири сваштара из њих баш као и из мене.

Ништа није заборављено, сваки је лист хартије исписан макар до пола, са и без гаранције да ће мастило као и младеж остати док не пожути папир.

Колико је тога простог написано у свим тим редовима што штампаних, а што писаних оловком са мастилом. Зашто смо сви навикли на углавном на плаво мастило?

Не знам.

Није ни реч ни место понекад довољно да себе у тим давним тренуцима препознам,

али волим да тумарам и да се сећам шта сам и када сам писао и читао. Исто тако, лако

ми је да се ослоним на те жуте папире сакупљене са свих тих места где су некада стајали,

а сада су само у фиокама.

Као да немају душу, али ја их ценим, имају за мене неки чудан склад, баш као и сада

он долази до изражаја, ево осећам под прстима, сваки притисак свих тих осећања и

лепих речи, изговорено-написаних, послатих далеко и близу твом и мом срцу 

у једном уздаху и сада тихом издаху.

Склад јесени која долази да прође и остави још једну јесен у зими на образу-срцу и 

тој танкој кожим, мали кратки ожиљак сећања. Баш ме вуче срце да прочитам текст

давно заљубљеног дечака....."....по први пут у животу спустио сам руку

на твоје раме, а онда пољубио твој мекани врат попут лабудовог и осетио твоју руку на

мом крилу. И као да је ватра у мојој крви кренула да гори све јаче и да је ветар носи,

а ја се лагано и грчио и топио, свестан њене љубави, поверења и тих дивних, топлих

кестенастих очију из којих је мед текао у моје срце. Волео сам те и пре него што сам те

упознао, а да то нисам знао, јер волети овако као што волим то је више од живота,

то је више од свега у шта се кунем и у шта верујем да знам да ћу икада знати. Пишем

ти овако јер те превише осећам у свим сенкама у сваком светлу и сваком мраку,

пишем ти колико ми је тешко у свој лакоћи овога света, јер ме окружује празнином

без тебе, пишем ти јер је сивило овог живота без твојих боја бледо и безбојно, 

загушљиво и неиздрживо. Пиши ми све оне пољупце који ме љубе по козна који пут,

ко што их ја узвраћам и шаљем јер реч на телефону и реч на папиру нису исто, са 

папиром на срцу и на стражи могу да спавам и да ходом, да се нажалост и будим,

али само без тебе, овај пут, задњи пут.."....

Толико је тога ту изгребано зубом времена у жуто, али свако слово и свака реч још

увек више вреде од слатких снова који немају суштину без њих. Тражити их и наћи 

на начин да једном годишње сређујеш фиоке, успомене или да тражиш оно што не 

нађеш, а нађеш оно што не тражиш и на крају поделиш са оним кога не видиш....

ко зна зашто је то добро, па добро је и за ове електронске странице које се боје

коментарима свих нас, добро је и више него што схватам и више него што се ноте

са виолинским кључем везују за речи риме, кратке и дуге песме исписане срцем и 

нитом љубавних речи, једном давно изречених у кратким уздасима.

Добро је, јер се употпуњују тренуци када смо некада празни, празнином своје моћи у

немоћи тренутка у времену, када смо без позајмице, а позајмљујемо минус без минуса,

добро је, јер смо и тада богати овим минусом који није минус једино овде и једино

увек овде нема празнина.

 

Нашао сам сидро брода који је пловио по мору њеног срца и поделио га са Вама, 

украо од заборава да вечно неке ватре пали на ужареним даскама живота... 

 

Познајеш ме

Тамо док ветар дува на оближњем брду, где се сусрећу облаци и шуме старих храстова једно дете је трчало. 

Не то није било тако давно, описано у некој бајци,не тако далеко, баш насупрот

томе било је врло близу мени и теби.

Ти си посматрач, а ја твоје очи,у бајкама бих ти приповедао ко је ко и чија је 

то принцеза, али ово није бајка. 

Некад је његово срце, срце детета било јаче од туге, а слабије од плача и она је 

знала то, али су се одјеци неке тужне песме увек привијали уз његове груди и гушиле

срећу у његовим очима и срцу, а оно је куцало тихо годинама које су расле у вртоглавом

низу. И све би тако као кроз неку башту, кроз милион црвених латица нежна,

бела, мека рука жене прошла мирисним круницама и пољуљала њихов јутарњи сан 

који је роса оставила, али није могло тако.

У мом животу одрасли су моји страхови, све моје туге и срећа је нашла своје место,

очима једне девојке и у љубави њеног срца, и опет некако врати се тај ветар са 

оближњих брда, спојен облацима спуштених тек изнад крошња старих храстова на

ивици шуме одрастања. 

Причао бих ти још пријатељу мој, овим речима, али оне расту баш као и сви други

око мене, добијају боре, седе, сазревају и брже и спорије и живот пролази, 

упакован у много сличних јесени које долазе после лета.

Ја волим јесен када споро долази неким данима и када лето украде још понеки 

јесењи дан, све има своју драж.

Тај пољубац који јој оставим у оном трену дубоко погледом у тако миле и дивне очи

и загрљају који је јачи од сваке туге остане да лети у срцу, да греје више него што 

ће сво време овога света борама исписати тугу на мојим образима и мојој кожи.

И то дете на ветру што окреће своју главицу ружи ветрова у мени, поново ће бити

срећно и поново ће трчати својим речима пут утабаних стаза својих пријатеља,

песмама и причама многих блогера.

Руке ће остати вечно исте у загрљају којим греју своје најмилије биће иако избраздане,

али вечно топле и немирне створене да грле.

Пружам Вам своје руке...