О неким стварима на БЛОГУ (испод мог Крила)

Негде дубоко у нама, где кријемо, ма не, него где чувамо наша најинтимнија топла осећања, станују мали људи, скоро ко патуљци. Јесте да они немају појма, да из нас излазе и шетају кад им се ћефне, али увек има оно али што понекад нашу срећу квари, али то није то АЛИ.

Писајући овде једно добро и лепо време схватио сам и потврдио себи да смо ми људи стварно чудна врста живуљки што ходамо на десет прстића. Имамо и тај органчић који није органчић, зове се мозак, мада ми понекад више личи на мозаик неког лавиринта величине зрна грашка или коцке шећера, у сваком случају нашао бих ја још милион поређења, али сумњам да бих успео да завршим пост од силног смејања...

Иначе тај минијатурни, а комплексни лавиринт не иде одвојен од нашег срца, е ту је то за неког проблем, али ја савете по овом питању не бих давао, јер смо их сви ми превазишли(да ме не би сви напали нек буде неко јесте неко није).

У сваком случају мени моје срце каже кад мозак почне да вуче на његову страну да станем, ух ја станем па опет размислим, ма осетим и онда одлучим.

Шта ту не ваља, и шта се ту не уклапа у сличицу?

Много и мало тога, раније је било, ма боли  ме уво ---ћу пробам,---ћу урадим, а после ћу размислим па ћу ти кажем, сада је опет урадићу, јавићу, извинућу се, пробаћу поново (да те/да је) позовем, то није вредно заборава глупости, ипак сачекај или позови, ма саслушај и издржи,ма човеку су дате речи чак и да се свађа и да слути кроз њих, ма нек се поново роди исто ти је, дај му шансу нека исправи, знам, али вредеће, на крају краја почиње нови почетак.

Овде на блогу је у задње време доста живо,али некад осећам трпно стање, па ме мало одвоји у задње време од писања. Иначе драга је атмосфера, доста нас се издвојило у мање групице и једни другима пишемо, четујемо и размењујемо мишљења.

Унели смо већи део себе овде можда више него што је требало. Сећам се када ми је Биља објашњавала прошле године да је БЛОГ уствари један електронски дневник који се води, за разлику од оног у писаној форми, за разлику од старог овде могу сви да га прочитају.

Из тог разлога видим да понекад крене погрешно тумачење у коментарима, због тога ми мало буде и смешно, али доста се људи повреде, јер баш то познавање-не познавање друге особе изазове бум и тугу, разочарење.

Будимо сви свесни овога, овде смо онакви какви пишемо да јесмо углавном, а тамо негде лево десно смо испред тастатуре и светлог екрана баш онакви какви јесмо (сами) у покушају да нешто кажемо и покажемо, да нешто изразимо и да нешто пошаљемо (увек лепо надам се јер ја тако видим до сада, иначе немам намеру да носим наочаре).

Сви сте ми ви овде људи драги, мој блог Облаци некако ми је дао крила до ваших срца у њима сам нашао ту неку пријатну топлину која их шири сваким коментаром који прође испод мојих крила мојих очију кроз моје срце. Ја неумем другачије да гледам све Вас овде драге особе него кроз своје срце, тако ми је много лакше, тако Вас најбоље разумем. Ма боли ме уво што понеки немају појма и што ће ми рећи није све округло Дејане имаш ти и своје и наше ћошкове, па гвирни ил ми да гвирнемо, свашта и ништа, ја опет кажем изрази оно лепо у себи што имаш, покажи га на онај начин који умеш, простодушно, вратиће ти се дупло, па нек је оно и тужно и срећно, то си уствари ти који куцкаш ипак ја мислим да је блог нешто само твоје лепо, подељено са свима нама, а не нешто као Бритни, Политика,Звезда Гранда итд.

Волим кад ми срце куца

твојим пољупцима,

чак и кад спаваш.

 

Волим те што и речима некад 

моју срећу у твојој души нађеш.

 

Волим те и када се слабо 

са стварима око себе снађеш.

 

Волим те и у овом зачараном кругу

што ме чак и слепа нађеш.

 

Волим те.

 

Опет те волим што си моја

што ниси ничија друга.

Волим те онако себично

испод крила испод ока.

Волим те тако блиско

и тако далеко,

али ти даље од мог срца 

не би могла.

 

Волим те 

ти си разлог 

мог живота.