Subota, Avgust 02, 2008
О неким стварима на БЛОГУ (испод мог Крила)
Негде дубоко у нама, где кријемо, ма не, него где чувамо наша најинтимнија топла осећања, станују мали људи, скоро ко патуљци. Јесте да они немају појма, да из нас излазе и шетају кад им се ћефне, али увек има оно али што понекад нашу срећу квари, али то није то АЛИ.
Писајући овде једно добро и лепо време схватио сам и потврдио себи да смо ми људи стварно чудна врста живуљки што ходамо на десет прстића. Имамо и тај органчић који није органчић, зове се мозак, мада ми понекад више личи на мозаик неког лавиринта величине зрна грашка или коцке шећера, у сваком случају нашао бих ја још милион поређења, али сумњам да бих успео да завршим пост од силног смејања...
Иначе тај минијатурни, а комплексни лавиринт не иде одвојен од нашег срца, е ту је то за неког проблем, али ја савете по овом питању не бих давао, јер смо их сви ми превазишли(да ме не би сви напали нек буде неко јесте неко није).
У сваком случају мени моје срце каже кад мозак почне да вуче на његову страну да станем, ух ја станем па опет размислим, ма осетим и онда одлучим.
Шта ту не ваља, и шта се ту не уклапа у сличицу?
Много и мало тога, раније је било, ма боли ме уво ---ћу пробам,---ћу урадим, а после ћу размислим па ћу ти кажем, сада је опет урадићу, јавићу, извинућу се, пробаћу поново (да те/да је) позовем, то није вредно заборава глупости, ипак сачекај или позови, ма саслушај и издржи,ма човеку су дате речи чак и да се свађа и да слути кроз њих, ма нек се поново роди исто ти је, дај му шансу нека исправи, знам, али вредеће, на крају краја почиње нови почетак.
Овде на блогу је у задње време доста живо,али некад осећам трпно стање, па ме мало одвоји у задње време од писања. Иначе драга је атмосфера, доста нас се издвојило у мање групице и једни другима пишемо, четујемо и размењујемо мишљења.
Унели смо већи део себе овде можда више него што је требало. Сећам се када ми је Биља објашњавала прошле године да је БЛОГ уствари један електронски дневник који се води, за разлику од оног у писаној форми, за разлику од старог овде могу сви да га прочитају.
Из тог разлога видим да понекад крене погрешно тумачење у коментарима, због тога ми мало буде и смешно, али доста се људи повреде, јер баш то познавање-не познавање друге особе изазове бум и тугу, разочарење.
Будимо сви свесни овога, овде смо онакви какви пишемо да јесмо углавном, а тамо негде лево десно смо испред тастатуре и светлог екрана баш онакви какви јесмо (сами) у покушају да нешто кажемо и покажемо, да нешто изразимо и да нешто пошаљемо (увек лепо надам се јер ја тако видим до сада, иначе немам намеру да носим наочаре).
Сви сте ми ви овде људи драги, мој блог Облаци некако ми је дао крила до ваших срца у њима сам нашао ту неку пријатну топлину која их шири сваким коментаром који прође испод мојих крила мојих очију кроз моје срце. Ја неумем другачије да гледам све Вас овде драге особе него кроз своје срце, тако ми је много лакше, тако Вас најбоље разумем. Ма боли ме уво што понеки немају појма и што ће ми рећи није све округло Дејане имаш ти и своје и наше ћошкове, па гвирни ил ми да гвирнемо, свашта и ништа, ја опет кажем изрази оно лепо у себи што имаш, покажи га на онај начин који умеш, простодушно, вратиће ти се дупло, па нек је оно и тужно и срећно, то си уствари ти који куцкаш ипак ја мислим да је блог нешто само твоје лепо, подељено са свима нама, а не нешто као Бритни, Политика,Звезда Гранда итд.
Волим кад ми срце куца
твојим пољупцима,
чак и кад спаваш.
Волим те што и речима некад
моју срећу у твојој души нађеш.
Волим те и када се слабо
са стварима око себе снађеш.
Волим те и у овом зачараном кругу
што ме чак и слепа нађеш.
Волим те.
Опет те волим што си моја
што ниси ничија друга.
Волим те онако себично
испод крила испод ока.
Волим те тако блиско
и тако далеко,
али ти даље од мог срца
не би могла.
Волим те
ти си разлог
мог живота.
Dejane, stihuješ uglavnom, a onda se zamisliš i podeliš to razmišljanje sa svima, i tek onda vidim da pažljivo čitaš i pratiš sve na blogu, i da ti ništa ne promiče, iako često ne komentarišeš, pa izgleda kao da te nema danima ovde. I samo izletiš sa zaključkom, pa ponovo odletiš da s visine bolje sagledaš šta se to dole dešava. Lepo ti to ide od ruke, tj tastature!
Сањарење56
Имам једног великог пријатеља, постао је анђео испод мога крила,па кад ми каже, кад ме нема, а мене то мало заболи јер дивни су људи овде, ја онда ево овако спустим своје крило да смири ствари и страсти, углавном непромишљености-ваљда мало успем.
Хоћу да ми Небо по коме летим буде увек слободно и неоптерећено и да Вас све око себе имам, јер лепо је имати...
Piši i piši. Zapisuj sve misli. Mnogo toga potakne nas da nešto zapišemo. Neka ostane.
Uživala sam u pjesmi
Sta da kazem a da ne bude suvisno...
Mudro cu cutati...
Pozdrav
Сањарење56
МА нико ме није повредио само сам слушао ветар и тишину испод крила...
Весео сам ту са Вама
Мањина
И ћутање је привилегија, суштина је у преламању светлости
"Волим те што и речима некад
моју срећу у твојој души нађеш."
:)))eh...divno,divno...
@Krilaandjela, sve sto si rekao je apsolutno tacno... nemam sta da dodam, niti oduzmem... lepe reci, kao i uvek... nikada ne stedis reci, a zasto i bi, kada su besplatne... :D
Андријана
Слажем се да оне немају цену, али сте вредност сваке од њих ВИ, тј. ми сами.
Uvek me iznenade ovakvi ili slicni postovi na tvom blogu. Navikao si nas na ulepsanu stvarnost, ali....nije lose vratiti nas na zemlju s vremena na vreme, da se prisetimo i nekih ne bas lepih stvari!
NeNe znam sta lepse pises pesme ili price...
Budi pozdravljen**
Пинокио
Хвала на поздраву, поздравио ме као и сви овде твој коментар,
ма ја Вас подсећам на лепе ствари само, памти крај песме Волим те на крају приче, ипак приче су само приче, а песме нешто друго
Ксенија
Нек буду песме, више ми и неком другом значе, дуже трају и сећају.
"...на крају краја почиње нови почетак..."
I uvek tako... :):)
Илузијо
И сваки почетак се смеши
и свака реч поново звони
и свако срцем отвара врата,
а љубав не уме да куца,
и свако зна испод крила
шта га чува и бодри
ко га тражи и ко га нађе.
И опет на крају краја нови почетак и нови осмех.
Они што оду увек се врате,
а нови тек крећу...
:) pesma je prelepa...
a tekst... isuvise sam ja malo ovde da bih komentarisala... ;)
Ali znam o cemu pises... i kako se osecas... :)
krilaandjela :) lepo receno... ponekad imam utisak da smo svi mi jedna velika, pomalo cudna porodica... osecam i da smo se povezali medjusobno na jedan neobican nacin... a valjda su i svadje deo te porodice, i smeh...
zao mi je sto su neki ljudi otisli, drago mi je sto su neki novi dosli :D
a tvoje pesme...
kako da komentarisem :) kad cu samo nesto glupo da napisem.
predivne reci.
Свиђају ми се и коментар о блогу и песма. Заиста знаш за све да пронађеш праве речи. Хвала ти што их делиш са нама.
Anđelko, pa ne bi baš sve nas mogao da poneseš :) Ima nekih koji se prevoze buldožerom... :)
Ta šta je da je, Dunav će i dalje teći... I mari on... Il' bilo ko...
Nek' je nama nas...
Лалош
пловиш ти, а пловимо и ми, а нама нас никад доста.
Хипер ЦИЦИ, Сонатице
хвала
Što je najvažnije - uspela sam da te navučem na blog :) Misija izvršena ;)
Bude i ovde svega i svačega. Kao i uvek u životu i ovde se trudim da dam drugima ono najbolje od sebe, da se družim i upoznajem nove ljude i da učinim nešto lepo i za sebe i za druge. S vremena na vreme svako od nas ima žute minute, al' sve to prođe.
Kao što su ljudi kao ličnosti drugačiji tako i drugačije shvataju blog. Svako ima svoja zanimanja, hobije i trudi se da to prenese ovde. Ono što me interesuje pregledam, ponekad i ono što me ne interesuje al' ne ostavljam komentar ako nemam nešto važno da kažem. Okrećem glavu na drugu stranu od onoga čega se grozim.
A ovde uvek volim da svratim! Nadam se da sam bila dobra blog učiteljica ;)
Биљо
Била си и остала, најбоља учитељица
