Даљина у мени

Са шеширом пуним снова корача улицама града изврнутих џепова, кловн на штакама. Смеје се ветар у песмама карневала кроз бучан и светлуцав ватромет на звезданом небу у луци снова на мирном мору поред камених хриди које скупљају садашњост посматрача упртих погледа у небо.

Не знам зашто се котрљају мисли у мени, у водолији који сам ухвати себе у тренутку

који је застао, ето чисто да нешто запамти што је видео сањивим очима, јер увек део

његове душе сања или спава најлепшим сновима. Не знам...

Све те улице, сви ти људи у њима, срећни су када се слави, тај тренутак једне ноћи

оставља трагове, довољно видљиве око нас, али маглом прекривене-сакривене обичном

погледу који посматрач догађаја не види тако дубоко и далеко, јер је можда превише 

близу. 

Ја приметим светлост како чудније пада на неку греду локала, на камен испод светиљке,

на прелаз у облацима испод звезда, на шуми која се више не чује, на таласима где је 

светлост већ дубоко у води, на хрид која је сада усамљена јер погледа наших више нема

на њој. Исто тако поглед зауставим на цвеће и на најлеши цвет који се у овој ноћи 

отворио у најлепшој црвеној боји, добио на волумену и осетио како прија музика и његовим

латицама. Обично тада потражим поглед сличан свом, са том чудном даљином у својој

близини да бих разумео још једно биће које овај тренутак разуме баш као и ја....