Увек прођем

Увек прођем

застанем

полако поглед подигнем

у твоје мале прозоре

вечно заљубљен,

помало умирем

сваким даном 

све више

изгубљен

вечном тугом

заробљен.

 

У боји месеца

под сводом белих звездица

сањам сан

немиран,

и опет сам

остајем

да грлим беле зидове

тишином препуне.

 


Кад ми корак

посрене 

и кад болом усне

пресуше,

а срце стегне тело

да не препукне,

ја у мрежи паука

игром лептира

гасим се.

 

Кад кад прођем ту где бол не престаје, у те марачне улице, без броја тугом бачене, у неко наше сећање. Знали смо, али нисмо дали све.