Увек прођем
Увек прођем
застанем
полако поглед подигнем
у твоје мале прозоре
вечно заљубљен,
помало умирем
сваким даном
све више
изгубљен
вечном тугом
заробљен.
У боји месеца
под сводом белих звездица
сањам сан
немиран,
и опет сам
остајем
да грлим беле зидове
тишином препуне.
Кад ми корак
посрене
и кад болом усне
пресуше,
а срце стегне тело
да не препукне,
ја у мрежи паука
игром лептира
гасим се.
Кад кад прођем ту где бол не престаје, у те марачне улице, без броја тугом бачене, у неко наше сећање. Знали смо, али нисмо дали све.
