Petak, Avgust 08, 2008
Увек прођем
Увек прођем
застанем
полако поглед подигнем
у твоје мале прозоре
вечно заљубљен,
помало умирем
сваким даном
све више
изгубљен
вечном тугом
заробљен.
У боји месеца
под сводом белих звездица
сањам сан
немиран,
и опет сам
остајем
да грлим беле зидове
тишином препуне.
Кад ми корак
посрене
и кад болом усне
пресуше,
а срце стегне тело
да не препукне,
ја у мрежи паука
игром лептира
гасим се.
Кад кад прођем ту где бол не престаје, у те марачне улице, без броја тугом бачене, у неко наше сећање. Знали смо, али нисмо дали све.
"Vecnom tugom zarobljen...", ne svidja mi se ako je istina, ne ide uz tebe :)
Кад кад прођем ту где бол не престаје, у те марачне улице, без броја тугом бачене, у неко наше сећање. Знали смо, али нисмо дали све.
da sam znala ovako da napišem moja bi mi tuga odmah pobegla.
Prijatno!
Pinokio me preduhitrlia sa citatom, tako da ni ja necu vise nista ni dodati.
Кад кад круже капи-кише
на длановима пише
остају ми снови
сви заборављени,
нови...
Истином у срце
да заболи јако
рекао бих тихо
знам да треба тако...
А још кад ме будиш
пољупцем у чело
испрекидане снове
ове душе моје...
Ја, ја ти увек верујем
слепо, за твоју љубав остајем
да спавам под твојим прстима
да ме имаш, ко што нико други
нема ме, заувек, заувек.
"и опет сам
остајем
да грлим беле зидове
тишином препуне."
niko,bre,ne ume kao ti....:***
Lepo...nežno...neću ništa više reći, da opet ne ispadne da te s nekim sastavljam...
rastuzio si me.ne znam je li jaca pjesma ili komentar"istinom u srce da zaboli jako"volim istinu,ali nekad se pitam sta je istina,u stvari.pozdrav
Свима
Понекад се лепота љубави окупа у туги, а киша томе дода мали бол у стомаку.
Све је то живот који живимо, све је то пут који прелазимо, суштина је само у преламању светлости.
samo?
Дано
Да и мало више од тога, колико ко још схвати и подели
