У ветар

Некако си остала још увек ту,

као сенка,

као топлина прирасла срцу,

као мало топло Сунце,

као живот кога немам.

 

Некако сам погрешио сањајући те,

некако кришом нисам штедео сваки одсјај твој,

другачије си ћутаља,

а ја се смејао,

другачије си дисала, а ја ослушкивао,

на крају крајева разумео сам само твоју фигуру,

оно изнутра штедео сам у себи,

дајући ветру да те однесе,

сваку твоју реч,

сваку жељу, лепу мисао,

песак среће који је исцурео.

 

Нисам разумео златно зрно јесени - твоје дуге косе,

нисам разумео лице у ветру - што ћути погледом љубави,

осликао се одраз у мом срцу,

верни ожиљак моје самоће у теби,

само пар кратких корака на обали сећања да нађем.

У ветар мисао о теби изговорим

и ту тишину дуго упамтим.

 

Окренем страну ноћи,

дан поклоним самоћи,

руке срцу спустим

и затворим своје очи.

 

Као мало топло Сунце,

као живот кога немам.