Чекам, па се и замислим за друге и себе више

...Опет сазнаш сан моје јаве, на рубу белих зидова пукотине тражиш, нису све твоје и моје грешке, наше су само бачене речи погледа мрских спаковане глупости. Љубав је увек остављала трагове ожиљка туђих, а наших.

Волим и кад ме болиш јаче и сечеш мушко моје. ЈА, ја не знам колико је издржати тешко или лако признати бол душе. Ветар сам твог немира, ватра твог пламена, почетак са краја твојих прстију, жедна земља капи воде твог извора. Усправно ходам телом духа кога нема, постојан тек толико да ме виде празне очи и испију празне чаше.

Свет је добио места у мојим очима да се сакрије. Лажем ако те изгубим, кажем бесан себи у браду волим те и требаш ми јако, а већ скрећем поглед неверице другом страном шина у трамвај којим је твоја сенка отишла.

Исто толико корака, исто толико страхова пребројаних и урезаних у ове некад меке дланове, о како те волим и плашим се.

Спао сам на колена у својој гордости, обрисао прозоре својих сећања, пустио светлост успомена, пронашао стабљику цвета, поклон од мирисних латица, на пожутелој страници потпис твог имена.

Име љубави

Исписана реч

ко клупко успомена

чува вез

душе и снова

срећу радости

ока и топлих загрљаја

име љубави.

Како је волети лако, мирисати косу у загрљају, а руком пловити кроз косу анђела. 

Ту си ми сада и срећан сам. Ниси далеко, ту си, веруј ми, ја верујем, а речи не лажу,

лажу само људи и њихове очи, моје су слепе. Заљубљен у твоје брзо гутам без укуса

ове дуге дане, грабим зору пре зоре и пожурујем ноћ да прође.