Део душе
Ето,
колико те волим у свету,
у целој стакленој башти,
на рубу срца сваке латице лета,
са образа сузе коју
невидљиво пустам
на свој длан у мраку
на своје празно крило,
вештом руком ноћи
смрзнуто срце
и кристални поглед ока
у кишу што капима
мори тугу на улици
испод фењера месечевих звезда.
Ето,
колико је благих тишина
притиснуто у мени
твојом љубављу,
мислима,
даљином далеке
меке косе
пуне росе у свако свитање
без тебе.
Издишем тешко пољупце прошле
ћутим,
читам поруке неме
пловим,
буром које нема
ветром у плућа
белих чаршава празнине.
Ето,
колико те волим у свету,
у целој стакленој башти,
на рубу срца сваке латице лета.
