Део душе

Ето,

колико те волим у свету,

у целој стакленој башти,

на рубу срца сваке латице лета,

са образа сузе коју

невидљиво пустам

на свој длан у мраку

на своје празно крило,

вештом руком ноћи

смрзнуто срце

и кристални поглед ока 

у кишу што капима

мори тугу на улици

испод фењера месечевих звезда.

 

Ето,

колико је благих тишина

притиснуто у мени

твојом љубављу,

мислима,

даљином далеке

меке косе

пуне росе у свако свитање

без тебе.

 

Издишем тешко пољупце прошле

ћутим,

читам поруке неме

пловим,

буром које нема

ветром у плућа

белих чаршава празнине.

 

Ето,

колико те волим у свету,

у целој стакленој башти,

на рубу срца сваке латице лета.