Пред сан

Моје богатство, моји снови,

речи којих се понекад бојим да кажем

и кроз шапат јако се чују

из срца из плућа узму ветар планина

зашкрипе кроз моје уши

на рубу усана застану

и поглед их изведе из мене.

Како себи да верујем, а теби да предајем

речи као сан,

знам волети је лако и тешко,

ко што волиш ти, волим и ја,

сваким даном све више

у недостајању траг наше љубави.

 

Имам страну света коју нико не види,

коју нико не познаје,

није она празна,

велика је и широка,

пуна неба у очима дечака,

дубока даљином реке Дунав

ил сваке друге реке пред њен залазак испод Сунца и плаветнила бронзе.

Имам увек спреман сан за твоју душу, за твоје срце,

мек јастук пун жеља, пун среће за тебе љубави.

Толико тога умем да имам, да променим, да дам,

да прилагодим теби и себи

зарад ове даљине између нас.

 

Све се некако скупи кад ти пишем,

кад време одлаже сусрет,

кад обавезе гурају своја спора тела

на мој шалтер,

признајем чак и у њима понекад своју празнину отворим

у неком од безбројних редова самоће.

 

Не признајем тугу, а тугу у очима други виде.

 

Пролазим богатством својим

свако вече и свако јутро,

кажем ти:....

сада заспи, а сутра ме пробуди...

 

Загрлим јастук и пустим дах

да напуни празну собу,

моји су снови са твојим сада далеко,

спремамо их једно другом док почиње лето.

Већ сутра пред свитање

роса их у измаглици враћа

погледу оног дечака

и уснама твојим.