Кад залуташ па се нађеш
Сви залутају
па тако и ја...
можда је поглед, можда су моје ..
и твоје....
очи...криве..
Знам да знаш да нас је...љу..б .а. в ...спојила.
И тако те нађох
у тренутку
и изгубих слично у истом,
као светлост што се поигра мраком,
као залазак руком топлом на образу,
као страница неке занимљиве књиге
неко призове судбину
да у трку склизнеш из загрљаја
зашто, зашто мора тако
Можда сам те превише заволео
тек тако
па опет
окрене се месец око земље и земља око Сунца
и оно сија у мом и твом телу
и ја
и ти
будимо се
помало сами самоће што дрхти у нама
сваки наш поглед тражи да утоли глад душе
а тело да се угреје од те самоће.
Само се руке прекрсте на рамена
глава спусти ка земљи
а очи склопе у мраку што нас снађе.
Тренуци се броје временом што ћути гласно у нама.
Чекам себе - правилан откуцај
да покрене механизам
да ме хладном водом умије.
