Кад залуташ па се нађеш

Сви залутају

па тако и ја...

можда је поглед, можда су моје ..

и твоје....

очи...криве..

Знам да знаш да нас је...љу..б .а. в ...спојила.

И тако те нађох

у тренутку

и изгубих слично у истом,

као светлост што се поигра мраком,

као залазак руком топлом на образу,

као страница неке занимљиве књиге

неко призове судбину

да у трку склизнеш из загрљаја

зашто, зашто мора тако

Можда сам те превише заволео

тек тако

па опет 

окрене се месец око земље и земља око Сунца

и оно сија у мом и твом телу

и ја

и ти

будимо се 

помало сами самоће што дрхти у нама

сваки наш поглед тражи да утоли глад душе

а тело да се угреје од те самоће.

Само се руке прекрсте на рамена

глава спусти ка земљи

а очи склопе у мраку што нас снађе.

Тренуци се броје временом што ћути гласно у нама.

Чекам себе - правилан откуцај

да покрене механизам

да ме хладном водом умије.