Чекам да све прође
Предуго је падала киша у нашим откуцајима док смо дисали далеко раздвојени једно од другог. Расла је даљина, чежња и туга, испреплетана танким нитима свиле љубави чудније и лепше, а опет сличне сваком нашем изненандном сусрету и пољупцу. У очима сам видео самоћу како нестаје у том лику у огледалу, избледи баш као и он у облаку паре и клизне у више капи воде низ белину литице лавабоа.
Урбани живот дивље душе, чисте јагоде у грлу што застане у осмеху који џаба делим оном сваком ко ме за безброј глупости пита. Исто тако трпим себе у телу што корача, шкољку без бисера, а бисер у твом срцу чувам.
Чекам свако време да прође.
Оно прође преко мене,
само се померим-
и помирим-
мишљу ближе теби.
Уторак после понедељка,
недеља после суботе,
све после и оно пре подређено теби од мене.
Тако је живети даље од тебе,
тешко је живети без тебе,
преформулисао сам самог себе и ништа боље не нађох да ти кажем.
Сем ових пустих редова у којима се сналазим као бос по трњу, рећи ћу ти да те јако волим. Невешт да избегнем оно што зафали ти то допиши, осети баш као што и ја осећам. Празнина све допуни, верујем да верујеш да је тако.
Чувај све
Мене је дочекао ветар
Сунце ми је спржило крила,
увио сам себе у платну белом
и шапат мој кроз зелени тепих
у брзу реку поче да тоне.
На трен,
Искром из ока
хватам траг своје звезде,
мисао лепу шаљем низ образ,
топлу као мајчину руку
да грли,
да чува,
док срећан венем
у далеком свету.
