Чежња
Међу свим и оним осталима постоји свет
пун веза и мојих осећања што додиром твојим оживи...
....................................................
Предвајам,
бројим,
сабирам да бих поново одвајао,
бројао и делио, сва зрна љубави,
свако перо твог топлог крила,
и додир твоје сенке
у светлу мог мрака.
Изгарам тренутком пољупца од јуче,
жедан твојих усана меких
мириса твоје дуге косе,
и жмурим сам у овој празнини
хладноћу без твог тела пустам да уђе,
да боли,
да дођеш и да прође,
сваки,
па и овај дан без тебе.
Да те љубав не уплаши
У свакој нади постоји искра ока твог
и уздах срца мог....
.................................
Некад је тешко кад се збуниш
кад помислиш само
колико јако волиш
те очи,
то лице,
те усне меке
и косу у којој изгубиш
своје грубе дланове,
и мислиш
и пишеш
и останеш без довољно доброг текста
разрађене шеме-немогућег, а лепог,
а све оно у теби од ње, због ње идаље цвета-тиња јако,
зноје се руке, дланови сврбе, трнци лутају брзо телом,
а очи играју у само једном блистају њеног погледа,
и следи се све у теби када се тај поглед заустави
онако не као у филмовима што се да видети
већ истински право кроз огледало душе
до самог дна у нама
где и сам тренутак тишине постаје песма анђела.
Останеш без даха, а дишеш дубоко само срцем њене љубави,
крилом вечности ветрова што постоје док струје у ушима.
Некад је тешко кад се збуниш
кад помислиш само
колико јако волиш
када се за трен уплашиш
да то нећеш моћи да покажеш.
У белим таласима
Ако бих пожелео и само један пољубац
и он би постао прави у том трену....
......................................
Опијен зором која свиће
Сунцем из океана љубави
израњам руком на твоје раме
док лагано спада бели чаршав
са тако меканог и нежног тела жене.
Други талас праћен мирисом јагода
у твојој коси зри, а моје очи трепере
очекујем мило лице и пољубац
на рубу твојих усана боје трешње.
Знам како су меки образи твоји бели
чисти јастуци моје душе
у њима све тајне,
неизречене жеље
сваким таласом осмеха твог
без страха упорно провирују.
Док љуска моје душе
у немиру твоје љубави
загрљајем плови,
ја своје снове
пакујем теби у косу
изнад витког врата
у сваки увојак
расплетен мојим вештим прстима.
И ово море белине
испрекидано нашим таласима
док се руке мешају у загрљајима
дозива срећне звезде поред месеца.
Тренуци тишине осликани љубављу
заувек плове у нама,
љубави моја.
И свако воли да је нађе
...Пратим траг који нестаје
очима пуним кише и ћутим...
Испод прозора видиш измаглицу са улице како се диже,
као свако дете и његова игра престаје сменом речи-мисли које те вежу за ствари,
за радње, за време и ти поново чекаш, ослушкујеш да дође ред на тебе да у њима
поново залуташ. Лепо је да те само један траг у тренутку врати и да га осетиш исто
као што си га осетио пре. Да ли слабост или сплет догађаја спусти наш гард живота
ниско да нас сви ветрови не поштеде, не знам, али осећам. Лепота је у слабости да нам
се руке спусте и прсти додирну, кроз кожу прострује вибрације топлине и тело и срце
задрхти, само од погледа, само од тишине, само од једног додира. Испод тог свода
од црвених ружа и изнад њега у плавом небу у свим тим сјајним звездама ноћи крије
се време, зрелост признавања, варка сигурности или само љубав у свим годинама,
мереним месецима и данима, а врло ретко за човека, мера само једног века. Реткост
је судбина да се поклопи срећа у две особе у једној јединој жељи. После тога сви ми
правимо историју: срели су се и спорим корацима, загрљени отишли даље...
Једном ћу написати,
изговорити
само у тишини
те најлепше мисли своје
теби Сунцу које грејеш
ову кожу на мени
и ово срце у мени,
једном ћу признати
свима
када дође ред
да и ја то урадим како треба,
али не сада
док сви други чекају
док сви они очекују
иако им нисам дужан
пустићу да их то прође,
једном ћу иако то нема везе са судбином
споменути у песми
најлепше очи твоје
оне што ми помутише ум
и преварише срце
да илузије своје смирим,
једном ћу сасвим тихо
прићи образу твом,
а меком јастуку мом
и пољупцем
дочекати осмех јутра
од тебе,
једном ћу....
али и то неће бити довољно
за све ове дане, године, па и читав век
да схватимо шта је то у нама
и зато ћу понављати исто сваки пут
док год имам сјаја у очима.
Мислим да свет и све око мене...
Мислим да свет и све око мене...
да си једино ти....разлог..
што постојим,
што својим дахом
мерим откуцај твоје и моје љубави,
што својим очима у твојим
видим сву ту лепоту живота
док куца у нама,
док се рађа из љубави
док учи да дише
да хода ка њој
да нас спаја у свим нашим лутањима
и на крају сваког,
да - смисао живота,
постојања....
Мислим да свет и све око мене...
да си једино ти....разлог..
што живим, дишем и највише волим...
Гледам у љубав
Гледам како тихо ил нервозно пролазе дани нама свима,
гледам како се нижу ил њишу по улицама, дрвореду голог па зеленог,
гледам нејасно сада ил мислим само о томе.
Гледам пролази време ил осећам ветар,
гледам како изгледаш сада или те грлим и љубим,
гледам засенак других ил мерим њихову љубав у очима,
гледам у тебе и видим себе или те превише волим,
гледам, а не знам шта доноси сутра,
гледам и чекам поново сутра...
Вредно у теби
Није у сну само одраз
и мила, нежна рука,
тај бисер твој,
топли длан
једнак срећи
што греје
моје биће,
да вредно у теби
из тебе
прелије бујицом топлине.
Твоје у мени
вредно свог злата овога света и више,
од драгуља и жада,
пут белог мермера хриди од порцелана,
танког стакла од свиле
исплетеног плаветнилом неба
звездом-звезде.
Да,
постоји такво биће
у теби љубави моја.
Сваки тренутак тишине,
кутак скривене душе
и откуцај тог времена
вредан имена твог
и мисао моја
љубави сплетке
увек чар и драж
твог бића.
Вредно у теби
прозирно
чисто
искрено
шапатом
пренето
у загрљај мој.
И ја ћутим
у твојој тишини,
душа из очију чита стихове ове,
ред сваке звезде што ти се клања светлошћу љубави моје.
Уме са годинама
Да, знам
само твој топли длан
у длан
бисер и сан...
Ми смо две тужне песме
свијене у крило вечности,
Да, ја то знам
и нисам сам
јер умем да дам
и да опраштам.
И умем са годинама сам
да боре са осмеха склоним
и преварене речи
у тишини да смирим
Умем, ја то знам
и кад пукну стакла
да одраз твој
склоним у срце,
ја то знам,
негде дубоко у нама
сви таласи и олује
да прођу,
да се дам
потпуно предам
свом анђелу и другу.
Умем са годинама
да станем
да поново пређем
пут и слике
да покренем,
да загрлим
да волим
да дуго гледам у тебе у твоје очи...
Умем са годинама да чекам.
За њен дан као и сваки следећи
Лепа је ова ноћ са звездама у твојим очима,
блисташ,
а образи твоји шаљу топлину
са длана руке директно у срце
да куца јаче него пре.
Смењују се дан и ноћ,
снови дечака сазревају
као и зрна пшенице
просутог брашна за бели хлеб.
Још увек смо ту, сами,
док пролазе нити тихе љубавне песме,
ми гледамо загрљени у даљину,
а мисли нам лете преко рамена,
ја ћутим у твојој тишини
и нежно те љубим,
заборављам сваку реч
пољупцем што поклањам теби.
Руке ти мере сводове мојих рамена
прибијаш се за трен,
па ме гледаш,
па ћутиш трагом моје тишине
и све је ту
баш као у бајци, а није.
Љубим,
грлим и волим
сваки део тебе
што дише у мени.
П.С.
Нека свим женама овај дан буде као и сваки следећи, уз много љубави и загрљаја.
Поздрављам и честитам 8. МАРТ
Откуцаји
Разумем,
ноћи ове,
приђем сенком скривен
испод пазуха...
Нећу ти рећи ни шапатом
у твојим очима наћи,
само траг тишине,
са усана слатких вино зрелог грожђа,
што убраше беле-круте руке човека.
Чекајући,
да све зажмури у овом свету од плиша за мене и тебе
бројим пољубце као звезде.
Пловим,
телом твоје жеље-загрљаја и саме чежње,
а своје спутане снове гушим,
кад дође време...
Неизговарам,
а праштам ћутањем бића, што чучи у мени,
волети, а неумирати
колико јаког у животу има са усана
у речи
Љубав
што
шуми у нама.
Тако мало, а јефтино за вечност
Пут до твојих руку беше дуг,
сада су око мене,
грле ми душу топлином својом,
избацују страх од празнине,
од оне самоће у нама.
Склапамо очи своје,
у загрљају ћутимо
и на трен пољубимо једно друго.
Загрљени, тако брзо мислимо,
а ништа не смислимо,
само стегнемо јаче
и док трен прође
и пољубац подсети
да смо срећни
и сами,
ипак мисао да је тако мало увек довољно за све остало....
Не осећамо, само стојимо на њој,
а она се врти.
А вапај празног живот не чује
Нема те у огледалу душе
да загрејеш снове
да залуташ путем маште
да пробудиш будног
да чекаш и дочекаш
мој повратак.
У сликама суза низ тело
падају дубоко успомене
по поду се шире
у мраку још увек живе.
Не играј се самном вечности
нећу је имати
ни као млад
ни као стар
на трен.
Изгорећу као свака искра бића
у тами твоје светлости
звездо моје смрти.
Стиховима што беху живот
латице бескраја моје душе
пустићеш да вене време
из очију сенке
кроз кожу бледило црне свиле
док преде ветар
у празни капут туге
што се путем вуче.
Ево ту где и овај глас
вири из песме,
где се завршава
тишином извора капи слане росе
осетићеш вапај,
....а вапај празног
....живот не чује.
На тренутак суза
Мораћу да спустим своја крила
видео сам светлост са хоризонта
једну звезду
једну кап времена
из твог ока
како клизи
лицем сатканим од снежних белина
давно заборављеног времена,
и сва та осећања
можда од среће, можда од туге
раздаљина и тишина тренутка
када пупољак цвета
моја ружа времена
путује сновима.
Пустићу јој љубав
испод топлих крила
загрљај среће
ту на ободу срца
где се сакрила туга
да радост процвета.
Неки добри Људови
И кренем ти ја тако са мојом сапутницом живота
на пут ненаданих топлих сусрета
и веселих неизвесности
баш одавде и онде где магија почиње,
ма ко би реко да је то у Београду у хотелу Москва
по неким извештајима наших дописника
који су написани или се тенденционо пишу.
Знам многи ће рећи
шта овај пише,
нисмо се тако договорили,
ма шта он мисли оваквим његовим интерпретацијама,,,,
ал ја ћу рећи да је задовољан, срећан, одушевљен заједно са својом лепшом половином.
Истину, руку на срце стварно је јако лепо и невероватно упознати толико различитих,
а добрих, културних и позитивних људова на једном месту, па да их изанализирамо кратко са специјалним манама и врлинама како сам их доживео и преживео:
Сањарење-
То је изузетна, способна организована целина, устројена личност склона изливима топлих емоција задовољства, привржености итд.
Мане - у суштини врлина јој је мана у упорној организованости што је похвално у брзом животу, јер ја сам спор као облак.
Шуки-
Омиљени лик из стрипа званог живот, главни позитивац који се активно бори пером оштрог ока-строгог погледа на пресликану стварност, али живи животом боема, мада се не осећа толико, али срцу јако прија.
Мане: у суштини врлине крију се мане, знате нисам их приметио.
Несаница-
Успавана трепћућа лепотица такође из бајке живота, умиљато биће, привржено и смело, са прстићима и ноктићима уперено против урока, са девизом слушај, чуј и разуми, а онда реци прво тако па овако, мудра особа.
Мане-Има их много не могу их набројати, немам времена
Ту су још и три Принцезе, нећу Вам рећи које су, али рећи ћу само да су умиљата бића, благих погледа и паметних носића. Јако пријатне у друштву, а и у животу ван бајке. Док их слушаш свет постаје бајка и боље место да се размене искрене жеље и емоције
без да ти неко прође кроз црвено и још да ти свирне.
Напомена:
Ове горе именоване сам могао да опишем и обманим да ми не замере, а три Принцезе несмем да пипнем јер сам их први пута упознао уживо.
Ја мислим да вам се свидео тон и слика, па ето ови што нису да дођу, а ови што хоће нек пођу, ту смо...
Поздравко Велики
Само песма и мисао о њој
Делиш свет тугом својом
Гуташ сваки поглед мој
Не знаш докле су твоје границе самоће,
А моје руке стискаш као сунђер
Док се бујице пробијају преко бора
низ туђе лице,
теби је свеједно
промениће се
пролеће ил лето
свет је мало место
бисер свега што постоји,
прстен празног круга.
Кога познајеш
док луташ мојим мислима,
док је моје очи носе
као слику
као срећу,
зашто је ти тражиш
кроз моју јесен-моју зиму
ову песму?
Ја пружам твоје латице
да се рашире
да постану цвет
испод ока мог,
не могу те победити
ни преварити те,
али слагаћу твојим именом
само да ме она памти,
таква ниска бисера
исплетена мрежа
у сваком ћошку
око зажмури
погледи се искраду
да уме да дели
да уме да се сажали
да срце додир љубави поново осети,
судбино...лако ти било...
Не тако далеко, можда не и тако близу свуда око нас у тишини као зрно израста, тренутак непажње, код неког љубомора, а код неког страх. Без неког реда пратим људе на станици како нестрпљиво очекују превоз да им стигне, време које се из трена у трен мршти и мења, све је тмурно са по којом капи кише, а ветар са једног краја булевара на други пуста своја крила. И све то када се схвати на било који начин, неки од нас, а можда и сви своје зрно с муком носе.
Путујем тим улицама, пратим испрекидану линију судбине како је аутобус гута из трена у трен, кратке стајанке и већ после треће силазим на овој. Док се спуштам низ празну улицу мислим о њој како ме чека.
