А вапај празног живот не чује

Нема те у огледалу душе

да загрејеш снове

да залуташ путем маште

да пробудиш будног

да чекаш и дочекаш

мој повратак.

 

У сликама суза низ тело

падају дубоко успомене

по поду се шире

у мраку још увек живе.

 

Не играј се самном вечности

нећу је имати 

ни као млад 

ни као стар

на трен.

 

Изгорећу као свака искра бића

у тами твоје светлости

звездо моје смрти.

 

Стиховима што беху живот

латице бескраја моје душе

пустићеш да вене време

из очију сенке

кроз кожу бледило црне свиле

док преде ветар

у празни капут туге 

што се путем вуче.

 

Ево ту где и овај глас

вири из песме,

где се завршава

тишином извора капи слане росе

осетићеш вапај,

....а вапај празног

....живот не чује.

На тренутак суза

Мораћу да спустим своја крила

видео сам светлост са хоризонта

једну звезду

једну кап времена

из твог ока

како клизи

лицем сатканим од снежних белина

давно заборављеног времена,

и сва та осећања

можда од среће, можда од туге

раздаљина и тишина тренутка

када пупољак цвета

моја ружа времена

путује сновима.

 

Пустићу јој љубав

испод топлих крила

загрљај среће

ту на ободу срца

где се сакрила туга

да радост процвета.

Неки добри Људови

И кренем ти ја тако са мојом сапутницом живота

на пут ненаданих топлих сусрета

и веселих неизвесности

баш одавде и онде где магија почиње,

ма ко би реко да је то у Београду у хотелу Москва

по неким извештајима наших дописника

који су написани или се тенденционо пишу.

 

Знам многи ће рећи

шта овај пише,

нисмо се тако договорили,

ма шта он мисли оваквим његовим интерпретацијама,,,,

 

ал ја ћу рећи да је задовољан, срећан, одушевљен заједно са својом лепшом половином.

 

Истину, руку на срце стварно је јако лепо и невероватно упознати толико различитих,

а добрих, културних и позитивних људова на једном месту, па да их изанализирамо кратко са специјалним манама и врлинама како сам их доживео и преживео:

Сањарење-

То је изузетна, способна организована целина, устројена личност склона изливима топлих емоција задовољства, привржености итд.

Мане - у суштини врлина јој је мана у упорној организованости што је похвално у брзом животу, јер ја сам спор као облак.

 

Шуки-

Омиљени лик из стрипа званог живот, главни позитивац који се активно бори пером оштрог ока-строгог погледа на пресликану стварност, али живи животом боема, мада се не осећа толико, али срцу јако прија.

Мане: у суштини врлине крију се мане, знате нисам их приметио.

 

Несаница-

Успавана трепћућа лепотица такође из бајке живота, умиљато биће, привржено и смело, са прстићима и ноктићима уперено против урока, са девизом слушај, чуј и разуми, а онда реци прво тако па овако, мудра особа.

Мане-Има их много не могу их набројати, немам времена

 

Ту су још и три Принцезе, нећу Вам рећи које су, али рећи ћу само да су умиљата бића, благих погледа и паметних носића. Јако пријатне у друштву, а и у животу ван бајке. Док их слушаш свет постаје бајка и боље место да се размене искрене жеље и емоције

без да ти неко прође кроз црвено и још да ти свирне.

 Напомена:

Ове горе именоване сам могао да опишем и обманим да ми не замере, а три Принцезе несмем да пипнем јер сам их први пута упознао уживо.

 

Ја мислим да вам се свидео тон и слика, па ето ови што нису да дођу, а ови што хоће нек пођу, ту смо...

Поздравко Велики

 

Само песма и мисао о њој

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Делиш свет тугом својом

Гуташ сваки поглед мој

Не знаш докле су твоје границе самоће,

А моје руке стискаш као сунђер

Док се бујице пробијају преко бора

низ туђе лице,

теби је свеједно

промениће се

пролеће ил лето

свет је мало место

бисер свега што постоји,

прстен празног круга.

 

Кога познајеш

док луташ мојим мислима,

док је моје очи носе

као слику

као срећу,

зашто је ти тражиш

кроз моју јесен-моју зиму

ову песму?

 

Ја пружам твоје латице

да се рашире

да постану цвет

испод ока мог,

не могу те победити

ни преварити те,

али слагаћу твојим именом

само да ме она памти,

таква ниска бисера

исплетена мрежа

у сваком ћошку

око зажмури

погледи се искраду

да уме да дели

да уме да се сажали

да срце додир љубави поново осети,

судбино...лако ти било...

 

Не тако далеко, можда не и тако близу свуда око нас у тишини као зрно израста, тренутак непажње, код неког љубомора, а код неког страх. Без неког реда пратим људе на станици како нестрпљиво очекују превоз да им стигне, време које се из трена у трен мршти и мења, све је тмурно са по којом капи кише, а ветар са једног краја булевара на други пуста своја крила. И све то када се схвати на било који начин, неки од нас, а можда и сви своје зрно с муком носе.

 

Путујем тим улицама, пратим испрекидану линију судбине како је аутобус гута из трена у трен, кратке стајанке и већ после треће силазим на овој. Док се спуштам низ празну улицу мислим о њој како ме чека.

 

Да ти кажем нешто пре него што заспиш

Писао сам ти јако дуго

сваку реч мојих осећања

пресавијао и слао кроз све стихове

песме твојих усана, образа меких

и очију пуних неба,

надао се увек више од онога што сам смео.

Познавао те тако необичну 

ведру и насмејану

како пролазиш тик поред мене

онако се шеретски окренеш

и поново насмејеш

и изблиза и из далека

само мени.

Било је дана када су се облаци гурали да прођу

један преко другог, ал џаба увек загрми

па тако и моје срце

разменимо пар прљавих речи

и мало батина због тебе,

неком плави чуперак,

а неком шљивка на око,

ал све је то због тебе.

Ма нема везе

истина за сваку казну ко зна од кога

наиђе твој лековити осмех,

а познавао сам те у душу

онако издалека,

сањао сам те

само да знаш,

попуњавао споменаре исцртавајући прво слово имена твог

и пар празних места,

а некад убацим и које више,

ех како сам био луд сећаш се,

цврц па ти спаваш и овај филм прође,

окренем се у страну прибијем уз тебе

поразмислим још једном

да треба сутра платити телефонске и струјне рачуне

и тек онда осетим како се окрећеш

привијаш уз мене и кажеш волим те.

Слика тренутка

Прошапутах у мислима

волим те

својом руком

додирнух те нежно

и само помиловах дугу косу

магијом њеном

почех да сањам

све мостове среће

што се причињаваху често.

Истом љубави мора

кад смо шетали обалама ситног песка

преслушавали таласе

и гледали пенушаве гриве

чух твоје мисли

сличне ил исте

пољупцима 

заувек заплетене,

а кораци стадоше на хоризонту

да споје бакарном бојом

море и небо.

Раме уз раме

Ево ти и ја, поново

раме уз раме

ни превише близу, а ни далеко

пресликан сенком ветра

и кратким стихом песника

мисли се једне плашим...

 

Ти, ћутиш, повучена,

мотриш на кораке

грабиш и стежеш речи уз себе,

све моје преврнуте мисли

наопако, погледом ко рукама

бацаш на мене...

 

Ћутим, силином снаге своје

док се таласи о хриди 

јако уз врисак ломе...

 

Ево ту,

раме уз раме,

ти и ја пијани од страха,

осећам говоре мисли твоје...

нећеш ме љубити више

ни нежити ружиним мирисом ову белину коже моје,

покрити ожиљке

само топлим дахом,

а већ се пење месец

свету који сања,

звездама да полете.

 

Ево ту,

раме уз раме 

истина у лажи ухваћена-шени и режи,

подели семе правде да из сваког од нас

пшеница израсте,

кукољ дому свом понеси.

 

Раме уз раме

белих рукава

чистих покрета

правимо живот реклама

удахните свој део празнине,

ево ту 

раме уз раме,

Ево ту међу нама

Ево ту крај мене

цветају све твоје жеље,

пољупци и осмеси.

Баш ту на образ да осетиш

сваки сан моје душе

загрљене твојим топлим дланом,

а плућа да се рашире и удахну јако

мирис твоје коврђаве косе.

И боја зиме

и чиста белина твоје меке коже,

тако топле и нежне

што прстима мојим

задају дуге путање,

А ја лутам као дечак,

сваком се облику дивим

само да питам не смем,

ћутим погледом твојим

и све у њему разумем,

да загрлим јаче,

да пољубим лепше,

да приђем ближе,

и знам и умем,

ја тебе разумем...

Чујем како дишеш,

насмејем се кад неспретно хрчеш

и кад то јутром нећеш да признаш,

када се нападом браниш

па смејеш,

а опет пољубце делиш...

Ма памтим сваки твој покрет

и говор тела 

јер и њега 

разумем,

ти се окренеш - откријеш,

ја то осетим

па те покријем и загрлим

и тако ноћ за ноћ

дан за дан,

Ево ту крај мене

цветају све твоје жеље,

Баш ту на образе да осетиш

сваки сан моје душе...

Мрзим, а Волим те

...Ма мрзи ме више да ти читам и пишем,

да мислим само о теби

и смејем се,

никад више, а ни мање,

шта ког брига,

сва та чиста осећања,

као гласна музика док свира,

ја чујем само своју тишину,

мирис врелог лета,

промене

које недостају,

и укус свежег хлеба.

 

Опет је јутро сакрило мрак испод ока

и оштар ваздух у плућима удахнут страх

од хладноће,

не знам како је то

да не мислим

да ћутим

да очима тражим крај плавог хоризонта.

 

Мрзи ме овде да ћутим,

-помери се с`места,

чујем себе како

у издаху кажем.

 

Опет се враћам

путем уским,

а ободом виоског тротоара,

као утиснуте реке-улице,

течем коритом страних мислим,

не мислим,

а желим да мислим о теби,

кога ја то заваравам? 

 

Окренем се и поново покријем,

али део мене поново зебе

баш као и свака душа без тела

лутам у својим ходницима

зидовима белим од самоће.

 

Мрзим,

а тренутака је тако мало

и погледа у празно

изгубило траг у овом времену,

како се само ова реч почетним словом

излизала, преточила

из беса у тугу

из чежње у патњу

и поново у љубав.

 

Како сам слаб сваком помисли на тебе

и све твоје....

окован вечно твојим топлим загрљајем,

колико је то јако,

а само рећи 

ВОЛИМ ТЕ...

увек и сваки пут изнова...

 

Пробаћу...

Волим те,

сваким погледом ока када га отворим,

када испуним свој хоризонт среће

само једним твојим пољупцем

исихтреним загрљајем

неочекиваном топлином

тела твог,

Волим те

и тако треба,

да дишем на јастуку

у сну поред сваког пајаца и снега кога нема,

да им измишљам слике јелки, ирваса, представе на тргу,

да им скидам маске и бојим им лица у светло-тамно са сузом и без ње,

купастом капом, округлим дугметима и широким панталонама, да им причам

приче, изводим циркусе и да ћутим.

 

Све знам када те ВОЛИМ и када се бојим

и када делим и када желим.,

само једним твојим погледом.....

...ВОЛИМ ТЕ 

 

К Р А Ј

Тихо шапућем, док варљиво лето сунчаним даном жури да сву срећу понесе самном на

пут.

Кофери се одавно пакују сами, ствари трче без неког посебног реда, а моји погледи

остају ту негде, где их свака успомена повуче, онако кратко загрли тренутком светлости

на својој кожи. Ко још уме да опише осећај туге и среће, а да не пусти кишу низ своје

лице.

Тако бих те загрлио још једном и поново сваким кораком док одлазим од тебе, али тада

те не бих никада пустио...никада отишао..даље...

Спаваш и сан ти облива лице среће, смежурани обрашчић мог јастука од твоје топле 

коже, знам како је топло загрли ти те и прибити уз себе, а јутро је, ја устајем и одлазим

сваки пут и никад ти то тада не кажем да осећам, да су тренуци дуги као један век,

као једно сећање и у себи тихо шапућем..сада и никада више.... 

 

 

Једна за ноћ и једна за трен

Кажу опет ће проћи,

опет ће доћи

једном за ноћ

једном за трен...

 

И све моје ствари

и игре у тами

шапат на ветру

и туђе усне

што други љуби.

 

Једном за ноћ

и једном за трен,

кажу живот ће проћи..

 

Другом је лако,

а мени тако

срце кидаш полако

остављаш снове

да изгоре.

 

Кажу нестаће жеље,

оживеће сенке

свака друга

огледало твоје,

једна за ноћ

и једна за трен...

 

И све нека прође

нек нестану жеље

на обали мора

таласом вођен

у дубине мора

кажу живот ће проћи

кажу нестаће жеље

оживеће сенке

свака друга - огледало твоје,

једна за ноћ

и једна за трен.

Увек ту поред тебе

Једном

не тако давно

не тако далеко

отворићеш своје очи

у рају 

као сваки цвет

раширићеш латице своје...

 

Једном

и више пута

твоје ће срце

да задрхти

да трепери

док ће дланови образе да греју...

 

Увек ће загрљј да веже чврсто

љубав и тугу

радост и сваку жељу

нашег ока сјај

и у мраку

и у светлу.

 

Остаћу ту поред тебе

и кад окренеш леђа

и кад случајно заспиш

од пољубаца

што те безбрижно грле.

 

Само понекад

кад мисао брже

украде тренутак тишине

ти зажмури

и усне ће моје прићи ближе.

 

Удахни сад ваздух свежине,

пусти ме да те подигнем

и окренем у кругу наше среће,

не плаши се

отвори очи

и сањај у мојим очима дугу.

 

Да престане неће

као ни године

ни сви месеци

ни дани

и ништа што стари

што зри јаче у нама

што прелива  се

расте и шири

вене и гаси,

само део мене и тебе

увек ће да памти,

а други вечно да се смеје

паперјем од сећања,

кишом загрљаја

у ваздуху

и после тебе и после мене

можда прође само време,

и остане твоје и моје име.

 


 

Само реч

Само реч,

једна лиска -

заборављена храброст,

младог сна и јаве -

 

Искреност, давно изречена

под крошњом старог кестена,

дато обећање

и само шапат ...руже ветрова....

 

Ја знам -

погледом те читам,

и ране своје видам,

тешим се да признам,

понос с лица скидам,

 

задњи пут - 

 

образ живота кријем,

као да знам -

испод капута осећам

почиње тишина. 

 

Само реч,

једна лиска -

заборављена храброст-

 

Млад и срећан

слеп да видим време - године и дане

љубав што се каје

 

пред очима - слику како бледи.

 

Само реч,

једна лиска -

 

На четри стране света

празан испод коже

човек не може да чека.

 

Само реч. . .

Да заспиш отворених очију

Могу ти прићи тихо-полако

кораком лаким

прислонити образ на длан док спаваш...

 

Могу ти шапатом рећи тихо-полако

слово по слово 

име - љубави.

 

И опет,

сасвим тихо-полако

на јастуку од свиле

и чаршаву пуном твоје белине

мекша од сна

лакша од пера

пахуља мила

моја горска вила...

....и кап по кап пољупца мог

низ твоју кожу

буди и дише

и жељу више....

да загрли јаче

да приђе ближе

срцу од срца

да стане време

да свет заврти

да све задрхти...

 

Могу ти прићи тихо-полако

кораком лаким

прислонити образ на длан...

док спаваш...

За сан

Зажмури и додирни ме,

нађи тајну мог живота,

Пољуби ме,

удахни свежину

пролећа.

 

Ја сам твој немир са усана,

твоја сенка и бели чаршав времена,

само твоје чисто небо без облака.

 

Између свих ових редова

спава љубав у срцима.

 

Пробуди ме и пожели,

подели осмех

и свет цели,

да само ми

једини

на месечевој обали.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 ... 27 28 29  Sledeći»